недеља, 06. децембар 2015.

Počinje od iskre! Priča za dugo sećanje!

Uvek isto!
 Počinje od iskre, od malog tračka svetlosti u mračnim dubinama zaborava. Taj maleni tračak počinje da dobija na obliku i odjednom postaje savršeno jasan. Ima oblik davno izgubljene tuge ili oblik davno zaboravljene sreće. Najbolje je što posle toga ostaje punoća misli.
Misao se pretvori u reč, reč se pretvori u rečenicu. Rečenice se množe, narastaju u priču i nastavljaaju da žive sve dok postoji osoba koja će ih pročitati. Priče su za nekog deo života. Za nekog su samo interesantne reči složene tako da izazovu osmeh ili suzu. Nekome su potpuno nezanimljive, pa čitanje ne mogu privesti kraju. Priča živi nezavisno od svih. Živi jer to želi onaj ko ju je napisao.
Iskra!
Stojim na novembarskom vetru. Čekam  mir svoga doma. Umorna, primećujem poznati osmeh.
- Kako si?
- Dobro,- takođe se osmehujem.
- Kako suprug, kako deca?
- Dobro, deca svojim putem, mi svojim... -dok razmenjujemo pitanja, kroz moj um lete sećanja. Slučajno poznanstvo, letovanje provedeno u prijatnom društvu, lakoća sklapanja prijateljstva koju pruža mladost.
- Kako su tvoji kod kuće?- pitam ja, usput se sećam šetnji pored mora , pesme i prijateljatelja. Sećam se njegovog druga,sećam se...
...
Posle divnog jutra i uživanja u razgledanju starog grada pošli su brodom u svoje odmaralište. Neobičan sklop mladosti slučajno upoznate i  kako je to samo mladosti svojstveno prijateljstvo koje će se pamtiti dugo. Milena, Olga, Danijela, Nenad i Rade ponašali su se kao da se oduvek poznaju i da znaju sve jedni o drugima. Onako mladalački bezbrižno raširenih ruku i neopterećeni brigama smejali su se i zauzeli svoja sedišta na otvorenoj terasi broda. Rade se držao po strani. Ostali na to nisu obraćali pažnju. Pa svako ima prava na svojih pet minuta tišine. Malo po malo more je postajalo nemirnije. Bezazleni talasi su prerastali u nešto ozbiljnije, a brodić se sve više ljuljao. Bočne strane su se preteći približavale površini mora.  Nošeni ludom avanturom,  devojke i Nenad su uživali i svako približavanje broda vodi doživljavali kao novo uzbuđenje, kao novi izazaov. Konačno su u tišini koja je dolazila od njihovog saborca prepoznali strah. Rade je sedeo u mukloj tišini opšte vreve koja se dešavala oko njega.
-Šta je sa tobom?
-Zašto ćutiš?
-Pogledaj lepotu oko sebe!
-Uživaj!
Rade je i dalje ćutao. Bled, beo kao kreč, grčevito se držao za ogradu koja ga je delila od uzburkanih talasa.
-Ma, daj, hajde, ako te je strah uđi u kabinu!
Ništa se sem tišine nije moglo čuti iz poluotvorenih pomodrelih usana. Društvo se uozbiljilo i počelo pomnije da posmatra svoga prijatelja.
-Ja...ja...
Iščekivanje reči je dugo trajalo.
-Ja...ja...ne znam baš najbolje da plivam!
Pogledali su se ne verujući. Pa svakodnevno je išao na plažu, na kupanje...Najednom im se razbistrilo. Nikada u vodu nije ušao bez dušeka. Nikada u vodu nije išao sam. Uvek je nosio neko pomagalo, bilo loptu bilo mali jastučić na naduvavanje.
Posle prvog šoka nastupilo je opšte oduševljenje. Smeh i nova cika. Ni Rade nije odoleo. Morao je da se smeje sam sebi. Iako su obećali da će ga spasavati i da nikako neće dozvoliti da svoj život završi u vodama uzburkanog mora, gvozdenu ogradu broda nije puštao. Jednim okom je pratio kamenitu morsku obalu stalno proračunavajući i procenjujući koliko metara bi trebalo da ga spašavaju.
-Bolje da pazim, ko zna da li će ove lude oko mene biti sposobne za neki tako plemenit čin kao što je spasavanje moga života!
Leto ponovo, ali naredne godine. Milena i Olga opet kreću na more. U Beogradu će posetiti Radeta koji je u bolnici. Lako pronalaze bolnicu i bolničku sobu. Na krevetu leži nepoznati mladić sa poznatim crnim  očima. Prepoznao ih je. Osmehnuo se.
-Idete...na more...bez mene...pazite na vožnju brodom...
-Kako si?
-Da li si imao posete danas!
-Ne ali juče je bila jedna žena, ne znam kako se zove...
Kasnije smo saznale da ga je majka posećivala i da nije mogao da je prepozna.
Ostatak dana su dve devojke provele u tišini. Svaku su sopstvene misli vodile daleko i vraćale je  u bolnički park.
Nije stigla ni rana jesen kada su Radeta ispratili na večni počinak. Bio je tih dan, nedelja, sa malo zvukova, sa odmarajućom tišinom. Čulo se samo pritajeno disanje grupe mladih ljudi koji su došli da isprate svoga druga.
...
- Kako godine brzo prolaze... osmehujem se , ne vidim bore, ne vidim strahove, vidim samo davno izgubljenu mladost. Vidim isti iskreni osmeh.
- Pozdravi tvoje!
- Pozdravi tvoje!
- Vidimo se !
- Vidimo se!
Ostaje iskra, ostaje sećanje. Ostaje radost prijatnog susreta. Ostaju neizgovorena pitanja o davnom sećanju.

Novembarska slika polja! Slika na svili ,,Strah od zime".

2 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!