Putopis : Manastir Bezdin u Rumuniji

Na samom severu, pomalo zaboravljena od svih živi naša mala varoš. Nekada je pripadala austrougarskom carstvu, utapala se i savršeno dobro se slagala sa ostalim delovima monarhije.
Ipak njaviše ju je vezivao istok.

Na ulasku  u manastir

Izlazak Sunca.
Prijateljski raspoloženi ljudi širokog osmeha i dobre duše. Prijateljski je  varoš delila svoje mesto u Banatu sa naseljima u Rumuniji. Postojanje rumunskog dela Banata je vezivalo mnoge porodice. Vezivali su je i ljudi  i onaj pomalo umorni karpatski vetar koji bi doneo svežinu u toplim noćima.

Ako se pređe granica, koja se već na desetak kilometara nalazi od naše varoši  i  ako se u prijateljsku zemlju uđe pedesetak kilometara, pred okom se prostru lagani obrisi udaljenih planina. Naziru se Karpati. Zemljište se zatalasa, duša se priseti slovenskih korena, pa se sve nekako podigne i vine nekuda u daljinu, spajajući i razdvajajući  kroz smeh i suze starosedeoce ovih prostora.

Četvoro ljudi je sedelo u kolima .Vikend iznenađenja je počeo dolaskom na granični prelaz. Posle pitanja carinika gde putujemo, tajna se nije mogla očuvati. Ovaj vikend je vodio u Arad. Jedan od najznačajnih gradova za Srbe u Rumuniji. Ali do tad , trebalo je videti i doživeti...

 Mala je razlika u pograničnim selima. Stare kuće su od naboja, nove su lepe i okrečene. Na starim  kućama stoje imena onih koji su ih gradili...Milan...Rade..Kosta, sa godinom.  Mnogo srpskih kuća, na jednoj uočavamo srpsku zasravu. 

Osećamo se dorodošlim. Na lošem rumunskom pitamo za najkraći put do srpske svetinje, mete mnogih hodočasnika. 

Prašnjav krivudavi put nas je doveo do manastira Bezdin, srpskog manastira u Rumuniji. Manastir je bez monaha, sa sveštenikom koji se menja na par nedelja uoči velikih praznika, inače je samo jedan čuvar prisutan. Veliki je to posao za jednog čoveka. Ipak trava je pokošena, cveće posađeno, duhovnost se oseća na svakom koraku.
Imali smo sreće da se otac Rada Arsen sa svojom najmlađim sinom zadesio u manastiru. Prelepo belo zdanje skriveno uz reku Moriš i zavučeno u staru listopadnu šumu i močvaru pretvorenu u Park pod zaštitom države.
Dušama nekadašnjih monaha nedostaju živi monasi. Tužni smo. Osećamo nemoć.
Kako nam je otac Rada rekao, nadaju se monasima iz Srbije. Bez potpore matice i Srba je sve manje. Ljudi  se razilaze po svetu ili napuštaju  pogranična područja.
Crkvica je oslikana detaljima iz Jevanđelja.
Zadivljeno gledamo u oslikane zidove i tavanicu. Ikonostas zadivljuje.  Otac kaže da on nije pravi, da je pravi negde u Vršcu na restauraciji.
Bez daha gledamo u ikonu Bogorodice kojoj je crkva posvećena.

Bogorodica kojoj je crkvica posvećena

Freske govore.

Mošti Svetog Kirila

Prelepo oslikane živim bojama pričaju svoje priče retkim posetiocima. Tu je i otvoreni kivot svetog Kirila pred kojim se hodočasnici mole za ozdravljenje i spas duše.
Tihi smo.
Samo poneka prošaputana reč remeti  blaženu tišinu.


Zahvalni smo vekovima koji su očuvali manastir.
Zahvalni smo svakom potezu slikara ikonopisca.
Zahvalni smo svim vernicima koji ovamo dolaze.
Zahvalni smo svima koji pomažu održanju života manastira.

 Zadivljeni smo jednostavnošću Oca Rada koji nas prati do samog izlaza iz porte manastira.
Dugo nam maše.
Kada je auto podigao prašinu ušao je iza drvene kapije.

Mi idemo dalje!