Priča o jednom Aleksandru

Svoj život sam posvetila deci. Svi moji đaci  su za mene deca i ne idu dalje od četvrtog razreda osnovne škole. Nikada nikoga nisam pitala da li mu to smeta, ali je tako.
 Bezazleni su, iskreni, odani, poslušni, dobrodušni i nestašni... Kasnije im život kao i svima nama donese i lepo i ružno. Postaju ljudi, osnivaju porodice, bore se za što bolji život. Trpe poraze i slave pobede.
Doživela sam da se jedan moj ,,mališan", pozdravio sa mnom kao da sam mu rod najrođeniji kada mi je svoje blizance predavao na četvorogodišnje školovanje. Onako dečački bezazleno i spontano...
Dakle volim decu. To nam je glavna osobina po porodičnoj ženskoj liniji.
Posle dugo vremena u našoj porodici se pojavilo novorođenče. Bilo je to pre šest godina. Sve žene su bile opčinjene malenim plavoookim bićem, spremnim da ćuti čim ga neko uzme u ruke. Naravno ruku je bilo mnogo. Kada bi se društvo razišlo, ostajale su samo dve i nije im bilo ni malo lako.
Dakle Sale. Moj plavooki mališan pun duha i neverovatne izdržljivosti.
Spreman je za tu,tamo,ovamo,ovde,onde, svuda,tuda...
Spreman je da zaviri i da ispita svaku stvar do tačke da on bude zadovoljan odgovorom. Ukoliko u odgovoru oseti najmanju dozu premišljanja, nesigurnosti ili pažljivog odabiranja reči, ispitivanje se nastavlja.
U pauzi igara žmurke i jurenja voli da sluša priče. Omiljeni lik mu je Ćopićev Mačak Toša. Pričam ja tako po ko zna koji put doživljaje sa mačjeg hajdukovanja, sva sam se zanela da što slikovitije  i življe predstavim lepotu Brankove reči, kad odjednom usledi pitanje:
- Vesna, da li ti znaš da postoji Toša na mađarskom jeziku?
- Ne znam.
Tada on počinje priču na mađarskom jeziku, od koje ja razumem tek po koju reč. Priča, priča...kad začujem reč :
- ...telefon...
Odmah se ja umešam:
- Sale, pa u deda Trišinoj vodenici nema telefona!
- Kako nema, pa kupili su! - objašnjava na srpskom jeziku.
Priča teče dalje, opet na mađarskom.
 Mirim se. Vreme je da deda Triša ponese mobilni telefon.
Odem ja u goste kod Saleta. Jedva me je dočekao. Njegova teritorija.  Šupe i veliko dvorište.
- Vesna, da se igramo lopova i policajca?
- Dobro, ko će biti ko?
Naravno ja sam lopov. Posle duge jurnjave dospevam u zatvor, odnosno u šupu. Dok molim da me oslobodi, i obećavam kule i gradove,  oko mi pada na bogatstvo stare šupe. Mnoštvo predmeta davno izgubljene upotrebne vrednosti, potamnele od dugogodišnje patine. Čame. Čekaju nekoga da ih oživi i povrati im stari sjaj. Ne uspevam u nameri da istražujem.
Menjamo  uloge. Naravno njega je mnogo teže uhvatiti nego mene. Jedva uspevam. Duša će me napustiti, srce mi lupa, još malo pa ću pasti.
 Puštam ga iz zatvora-šupe. Da bi potvrdio da će biti dobar donosi osveženje u vidu piknika na sredinu dvorišta. Malim plastičnim traktorom donosi  dve male stolice i hoklicu. Hoklica je stočić. Leti kod Emike, svoje bake, donosi sveže ispečene kiflice. Oblik im je isti. Ukus nije. Jedne su pre pečenja uvaljane u orahe, a druge u mak. Mirišu ukusom. Grickamo.
- Ne mrdaj, sad ću ja ...  Začuđena, bez pogovora primam komandu.
Već je na drugom kraju dvorišta,  brzinom vetra ulazi i izlazi noseći čaše i sok. Plave oči se stopaju sa plavetnilom neba, ono sa zelenilom kukuruza u dnu dvorišta, pa sve preko rascvetale bašte i baštice, do drugih plavih očiju. Sve je tu: i srce i duša i lepota i mir i što je najvažnije odmor za mene.

Svako dete liči na dete.


Veselinka Stojković je napisala pesmu o svom Aleksandru

Aleksandar

Karatista on je pravi
Znajte ako niste znali;
Plivač bez premca,
Bez mane,
Znane su mu i sve teretane.

Zimi sanke lete, skije
Hrabrosti do neba u ovog delije;
Šarmer je bez premca.
Bez mane,
Vole ga i Anje i Sanje.

Na času on je Tesla Nikola,
Za njega nema nevolja;
Učenjak je bez premca,
Bez mane,
Video sveta sve je strane.

Kad mu ruka klavir svira,
U srce te, u dušu dira;
Kad mu glas iz grla krene,
Kosovi zaneme;
A gluma mu prilika je sjajna,
Družina mu cela ovde nije ravna;
Kozer je bez premca,
Bez mane,
Spreman za sve megdane;
A i pesme piše fine,
Od Boga mu dar -

Ako pogodili niste,
Drug moj to je Aleksandar!

(Za tvoju sreću)

Nadovezaću se svojim pesničkim pokušajem:

I ja imam Aleksandra:
Saša,
Sale,
Aca,
Acko,
Šandor,
Šanji,
Šaca,
Šacko,
Leksa,
Lale,
Pa nek bude,
Za puno hvale,
Kao Tvoj Aleksandar,
Moj Sale!

Nadam se da mi  na ovome neće zameriti ni Veselinka, ni Aleksandar, ni Sale.
Moj Aleksandar - Sale je na poklon, da ga čuva, dobio Belog Anđela na svili.