Neposlato pismo: Najfiniji alat duše

Klize dani.
Lagano,
Nepovratno.


 Noćna vrelina joj nije dozvoljavala odmor. Prevrtala se ne uspevajući da pronađe svežinu noći. Jutro je donelo vruć vetar koji nije obećavao ništa dobro.
 Probudila se  s blagom pritiskajućom glavoboljom. Krpa, usisivač, mašina veša za raširiti.
Uštirkati čipkani stolnjak.
Onda je zazvonio telefon. Posle bujice primljenih reči nije mogla da se odupre nelagodnosti koja joj je prožimala telo. Koliko god da je ćutala reči su morale izaći. Uzela je papir i počela  pisanje. Znala je  da napisano  nikada neće biti poslato.

...

Ne volim da počinjem s onim ,,draga". Smisao te reči se potpuno gubi,  izgovoreno samo radi toga da bude izgovoreno. Iz muških usta ono zvuči koliko toliko iskreno i sa sobom nosi toplinu, a iz ženskih se nazire zavist, prezir, omalovažavanje,  a ponekad i velika doza gorčine. Nekim ženama je to onako: uzrečica. Uzrečica koja bi trebalo da označava prisnost. Ustvari je prikrivena taština.
Dakle, neću početi sa ,,draga,, iako bih mogla, jer ovde je u pitanju samo gorčina.
Gorka je svaka reč koju ste mi Vi danas onako kroz prividan smeh i još prvidniju šalu izručili. Naravno, morala sam da se pravim glupom, da prikrivam da nisam razumela smisao irečenog, iako sam  i ja , ali i Vi,   dobro znale, da sve razumem. Nisam imala snage da se suprotstavim. Nisam htela da otežavam teško, i da celoj besmislenoj izjavi dodam šarm dramatike.
Draga moja Vi, nemojte trošiti vreme na izricanje presuda na moj račun. Nisam sitan kriminalac koji drhti pred sudijom u išekivanju kazne, ma kakva ona bila. Nisam ni anđeo, da strepim od Svevišnjeg za dela koja sam ili nisam učinila.
Smrtnik sam u telu žene. Duša smeštena  između dvadesetog i dvadeset prvog veka. Deoba dvehiljade godina hrišćanstva na dva i početak trećeg milenijuma. Velika razdoblja za male reči.
Male!
Da li ste se Vi zapitali koliko duboko može da dosegne reč?
Neću da ponovim izgovoreno, jer ono zaista nema smisla. Ne bi trebalo ni da me čini osetljivom. U stvari trebalo je da se davno priviknem i da prihvatim da sam meta za reči. Toliko različita od Vas. Toliko različita da ne možemo da delimo ni interesovanja ni dela. Ono što mene ispunjava, Vama ne znači ništa. Da nas sudbina nije povezala, verovatno se nikada ne bismo ni srele, a ne delile bilo šta u našim životima.
Paralelni svetovi naših života teku sasvim drugačije. Da se nisu dogodile slučajnosti koje su naše paralele izlomile,  nikada se ne bi ni upoznale.
Bezbroj puta sam pokušala da ispravim neispravljivo. Bezbroj puta sam dodirivala najfinijim alatima Vašu dušu. Bezbroj puta sam pokušavala. Što je najintersantnije, činilo mi se da uspevam. Činilo mi se da počinje tok dvaju reka, koje su prihvatile svoje spajanje i nastavljaju da teku zajedno, čineći prelepe delte nastanjene najraznovrsnijim pticama selicama  celoga sveta.
Dovoljna je samo jedna rečenica, na pravom mestu, s pravom namerom, da pogodi ciljano, pa da se kao polivena hladnim tušem osvestim i brzo spoznam istinu.
Draga moja Vi, ne moramo se voleti,  ljubavi imamo i ja i Vi,  ali se možemo  poštovati. Poštovanje se teško stiče, a lako se gubi. Bezbroj puta sam ga izgubila. Ipak paralelni svetovi postoje, do nekog sledećeg ukrštanja i do nekog sledećeg lomljenja i dodirivanja nastavićemo kako možemo.
Jednom sam dobila kompliment da živim po Bogu. Zbog toga ovo pismo neću poslati. Zato ću prećutati po ko zna koji put , nikoga neću optuživati za naše slaganje ili neslaganje. Verovatno je da svaka od nas nosi svoj deo krivice, ali nema sumnje da je još mnogo paralela spremno na uplitanje. Zadovoljiću se time da sam olakšala dušu.
 Nastaviću da svoj krst nosim na svojim leđima.
S poštovanjem Vaša ja.

...

Blago je protresla glavu. Činilo joj se da će tako oterati zaostalu glavobolju. Ustala je.  Papir i olovka su stajali na stolu. Uzela je rapidol i brzo ga progutala uz pomoć hladne vode. To joj je donelo blago otrežnjenje.
- Dalje se mora.
Prišla je stolu, brzim pokretom svojih krupnih šaka i dugih prstiju  je zgužvala papir i bacila ga u kantu za smeće koja je u unutrašnjosti krila veliku crnu kesu.

 Spoj  nespojivog  u staroj tegli, koju sam oslikala bojama za staklo. U vremešnoj petolitraški,  nalaze se ječam, hajdučka trava i cvet kantariona.