Jutarnja svežina

Otvorila je prozor spavaće sobe. Kiselost vazduha posle prospavane noći se morala isterati. Volela je jutarnju svežinu. Volela je rezak vazduh letnjeg jutra i svežinu koju je davao novom danu.
Dan je obećavao.
Bilo je sitnih poslova koje je trebalo da obavi, ali sve će polako, posle prve jutarnje kafe. Onda ju je prenuo zvuk koji stvaraju pedale kada se dugo ne podmažu. Čekala je da se ukaže slika. Bio je potreban samo časak. Po zvuku je poznala da osoba na biciklu snažno vrti pedale. Zainteresovala se za dešavanje. Činilo joj se da je sve  sekvenca nekog nemog filma u kome slika govori više od  reči.
...
Obećala sam sebi da ću stići na vreme. Ko zna koji put mi se ovo dešava?!! Opet kasnim.
- Molim te ćuti...molim te ćuti...
Iza nje,  na paktregeru starog bicikla sedelo je dete. Dete je bilo obezbeđeno. Nikako nije moglo da ispadne. Uvezala ga je plastičnim kopčama. Sedelo je na sedištu predviđenom za bicikl.Sreća je da ga je kupila od poslednje plate.
-Molim te nemoj plakati...ćuti...sad ćemo stići...
Posle svake izgovorene reči bi zadrhtala. Reska svežina letnjeg jutra, koju je donelo poslednje zahlađenje je potresalo celo njeno telo. Zubi su joj cvokotali. Srećom dete je obukla. Tolkio je žrtvovala vremena. Zato kasni. Ipak dete je plakalo.
...
Zadržala se na prozoru duže nego obično. Neko dete je plakalo. Možda je bilo gladno, ili mu je hladno... Opet taj nesvakidašnj iritirajući  zvuk starog bicikla.
Desetak metara vožnje bicikla koje je mogla ispratiti sa svoga prozora na spratu kuće joj je donelo mnoga saznanja. Žena je bila mlada, čak vrlo mlada. Mršavo nedozrelo telo ju je odavalo. Na sebi je imala svetle farmerke i majicu kratkih rukava. Kosa je pratila vetar koji je stavrao bicikl. Uznemireno se svaki čas osvrtala i nešto je govorila detetu.
...
-
Moram da radim, moram na posao... sad ćemo stići...baka te čeka...nemoj plakati, sad ...
...
Ostavila je otvoren prozor. Još tren je mislila na nepoznatu ženu, nadala se da će stići na vreme, da će jurenje imati srećan kraj,  a onda...
 Jutro je donosilo lepotu i mir. Sa oraha ispred kuće je dopirao prvi jutarnji razgovor vrabaca spremnih za svoje pohode. Iz dvorišta je dopirao lenji lavež tek probuđenog psa koji je čekao svoj prvi obrok. Znala je da se sa suprotne strane, na krovu šupe okupljaju mačke u čekanju svoga trenutka. Udahnula je duboko u želji da nevidljivu  liniju povezanosti s nepoznatom ženom  zadrži u sebi.
Trenutak je trenutak.
Bilo je vreme za svakodnevicu.

Za nepoznatu ženu, retko cvetanje šaflere.