Neprijatno se osećala kada je tog proleća putovala na selo. Nije joj bilo milo što mora da ide, a još manje joj se sviđao posao koji je tamo trebalo obaviti. Uvek je bilo teško. Kako godine prolaze bivalo je sve teže.
Autobus se sa malo putnika približavao odredištu. Još nedorasli kukuruzi i tamno zelena pšenica su proletali s leve i desne strane. Razmišljala je o tome kako ne bi , da se kojim slučajem dogodi klizanje autobusa (kao ono zimus), znala da odredi pravac u kom bi trebalo ići. Na svom krivudavom putu, iako je ravnica, autobus je nailazio na razne prepreke. U zasedi su ga čekale otrvorene, ni malo skrivene rupe, ili odvaljeni ivičnjaci. Najstrašnije je bilo prolaženje kroz gust dim. Sablasno širenje plavičastog dima koji je preplavio asfalt puta doprinelo je da se naježi. Uhvatio ju je blagi strah i nemir. Nekoliko minuta prolaska kroz dimnu zavesu i teški vazduh unutrašnjosti autobusa, na kome ni vrata ni prozori nisu dihtovali, doneo je onespokojenje.
Dočekalo ju je pusto stajalište. Drvena klupa je imala tri umesto četiri daske. Nastrešnica se iskrivila. Srećom bio je sunčan dan.
Polako je hodala ulicom. Po neki prolaznik. Sve nekako pusto, beživotno. Opustelo nekada živo i veselo selo. Nije bila potrebna mudrost da se zapazi koja kuća je prazna, a u kojoj se zadržala po koja stara duša. Smenjivale su se po koja ošišana trava i mnoštvo dugogodišnjeg korova ispred kuća. Došla je do ulice. Naziralo se mesto koje je tražila. Uska popločana staza je vodila do groblja. S obe strane pružao se drvored sibirskih brestova, darovanih od dobročinitelja.
Desno se nazirala pruga kuda su nekada prolazili vozovi, sada je iz pragova izbijala oštra trava. Lagani šum koji je stvarao vetar igrajući se sa već formiranim listovima činio je da oseti malo života u pustoši.
U susret joj je nailazila starica. Gurala je bicikl koji joj je služio kao oslonac. Imala je praznu korpu.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Majko, hoćete li uzeti bombone, ponela sam? ...
- Dobro dete. Ako, ako...
Pružila joj je neraspakovanu kesicu, grlo joj se odjednom steglo.
Tiho, samo u pratnji lakog šuma vetrove igre nastavila je put. Stigla je. Stavila je cveće.
-Oče naš koji...
Tiho je za sebe i za one koji su ležali ispod njenih nogu izgovarala molitvu. Počupala je korov i usitnila je zemlju.
Onda je sela na ivicu betonskog rama koji je oivičavao spomenik. Pogledala je nebo, pa malu seosku kapelu davno oronulu. Pogled joj se zadržao na starom spomeniku potpuno obraslom visokom travom. Bocnuo ju je. Prišla je da bolje pogleda. Kameni spomenik oblika krsta sa lepo oblikovanim ivicama je štrčao iz trave. Nije se mogao videti natpis. Nije se moglo pročitati ime onoga ili one koja počiva na mestu ispod kamena. Razgrnula je travu. Poželela je da počupa sve, da otkrije i Suncu prepusti poslednji sud, da sagori izmrvljene stabljike. Onda je odustala. Neka tišina gospodari i štiti sve zaboravljene.
Trava se odjednom lagano zanjihala, vetar je svoju igru nastavio kroz razvijene vitke vlati trave.
...
Duga traka paralelnih šina s jedne i sa druge strane. Jednima odnosi, drugima donosi. Nevodljiva i zagonetna u daljini i neprijatno stvarna odmah ispod njenih nogu. Noge nisu dopirale do tla. Dodirivale su ga i nisu. Lebdele su. Ipak, daljine su je mamile.
Oporo rezak miris joj je doticao suve nozdrve i u njih unosio nemir. Želela je da odredi pravac kojim bi trebalo da krene. Smer je samo jedan, smer se ne može izbeći.
U daljini se podigla blaga izmaglica, posledica kiša. Toliko blaga da se pogled muti. U lelujavom plesu pokreću se i zgrade i drveće. Menjaju oblike i postaju nestvarno živi. Kreću se lagano, kao da igraju žmurke među sobom, kao da se skrivaju i razotkrivaju pred njenim pogledom. Tišina je ta koja donosi ponovni mir. Bez glasa ljudi. Tišina bez težine, nekako laka, nekako raspevana u svojoj bezglasnosti. Zelenilo i mir! Kao u Lorkinoj pesmi prepunoj lepote i bola.
Hodala je nedodirujući i pažljivo birajući drvenu gredu premazanu debelim slojem katrana.
Jedna, druga... napred, napred... Jedna potpuno prava, druga blago nagorela, sledeća sa ukrivljenim ispupčenjima.
Postala je devojčica. Laka haljinica koju joj je majka sašila se u svom paperju igrala.
Napred, napred, jedan, dva... kao u dečjoj pesmici davno zaboravljenoj.
Osmeh, suza, zalogaj vazduha koji zaseda u grlu.
Pa bol.
Moćan , strašan.
Težina mraka!
Lepota svetlosti.
Svetlost ju je opomenula. Vratila se miru. Vratila se svom večnom mestu i mirnom snu.
...
Polako se podigla. Krenula je nazad. Sve je bila igra vetra.
Ilustracija lična fotografija.
Autobus se sa malo putnika približavao odredištu. Još nedorasli kukuruzi i tamno zelena pšenica su proletali s leve i desne strane. Razmišljala je o tome kako ne bi , da se kojim slučajem dogodi klizanje autobusa (kao ono zimus), znala da odredi pravac u kom bi trebalo ići. Na svom krivudavom putu, iako je ravnica, autobus je nailazio na razne prepreke. U zasedi su ga čekale otrvorene, ni malo skrivene rupe, ili odvaljeni ivičnjaci. Najstrašnije je bilo prolaženje kroz gust dim. Sablasno širenje plavičastog dima koji je preplavio asfalt puta doprinelo je da se naježi. Uhvatio ju je blagi strah i nemir. Nekoliko minuta prolaska kroz dimnu zavesu i teški vazduh unutrašnjosti autobusa, na kome ni vrata ni prozori nisu dihtovali, doneo je onespokojenje.
Dočekalo ju je pusto stajalište. Drvena klupa je imala tri umesto četiri daske. Nastrešnica se iskrivila. Srećom bio je sunčan dan.
Polako je hodala ulicom. Po neki prolaznik. Sve nekako pusto, beživotno. Opustelo nekada živo i veselo selo. Nije bila potrebna mudrost da se zapazi koja kuća je prazna, a u kojoj se zadržala po koja stara duša. Smenjivale su se po koja ošišana trava i mnoštvo dugogodišnjeg korova ispred kuća. Došla je do ulice. Naziralo se mesto koje je tražila. Uska popločana staza je vodila do groblja. S obe strane pružao se drvored sibirskih brestova, darovanih od dobročinitelja.
Desno se nazirala pruga kuda su nekada prolazili vozovi, sada je iz pragova izbijala oštra trava. Lagani šum koji je stvarao vetar igrajući se sa već formiranim listovima činio je da oseti malo života u pustoši.
U susret joj je nailazila starica. Gurala je bicikl koji joj je služio kao oslonac. Imala je praznu korpu.
- Dobar dan.
- Dobar dan.
- Majko, hoćete li uzeti bombone, ponela sam? ...
- Dobro dete. Ako, ako...
Pružila joj je neraspakovanu kesicu, grlo joj se odjednom steglo.
Tiho, samo u pratnji lakog šuma vetrove igre nastavila je put. Stigla je. Stavila je cveće.
-Oče naš koji...
Tiho je za sebe i za one koji su ležali ispod njenih nogu izgovarala molitvu. Počupala je korov i usitnila je zemlju.
Onda je sela na ivicu betonskog rama koji je oivičavao spomenik. Pogledala je nebo, pa malu seosku kapelu davno oronulu. Pogled joj se zadržao na starom spomeniku potpuno obraslom visokom travom. Bocnuo ju je. Prišla je da bolje pogleda. Kameni spomenik oblika krsta sa lepo oblikovanim ivicama je štrčao iz trave. Nije se mogao videti natpis. Nije se moglo pročitati ime onoga ili one koja počiva na mestu ispod kamena. Razgrnula je travu. Poželela je da počupa sve, da otkrije i Suncu prepusti poslednji sud, da sagori izmrvljene stabljike. Onda je odustala. Neka tišina gospodari i štiti sve zaboravljene.
Trava se odjednom lagano zanjihala, vetar je svoju igru nastavio kroz razvijene vitke vlati trave.
...
Duga traka paralelnih šina s jedne i sa druge strane. Jednima odnosi, drugima donosi. Nevodljiva i zagonetna u daljini i neprijatno stvarna odmah ispod njenih nogu. Noge nisu dopirale do tla. Dodirivale su ga i nisu. Lebdele su. Ipak, daljine su je mamile.
Oporo rezak miris joj je doticao suve nozdrve i u njih unosio nemir. Želela je da odredi pravac kojim bi trebalo da krene. Smer je samo jedan, smer se ne može izbeći.
U daljini se podigla blaga izmaglica, posledica kiša. Toliko blaga da se pogled muti. U lelujavom plesu pokreću se i zgrade i drveće. Menjaju oblike i postaju nestvarno živi. Kreću se lagano, kao da igraju žmurke među sobom, kao da se skrivaju i razotkrivaju pred njenim pogledom. Tišina je ta koja donosi ponovni mir. Bez glasa ljudi. Tišina bez težine, nekako laka, nekako raspevana u svojoj bezglasnosti. Zelenilo i mir! Kao u Lorkinoj pesmi prepunoj lepote i bola.
Hodala je nedodirujući i pažljivo birajući drvenu gredu premazanu debelim slojem katrana.
Jedna, druga... napred, napred... Jedna potpuno prava, druga blago nagorela, sledeća sa ukrivljenim ispupčenjima.
Postala je devojčica. Laka haljinica koju joj je majka sašila se u svom paperju igrala.
Napred, napred, jedan, dva... kao u dečjoj pesmici davno zaboravljenoj.
Osmeh, suza, zalogaj vazduha koji zaseda u grlu.
Pa bol.
Moćan , strašan.
Težina mraka!
Lepota svetlosti.
Svetlost ju je opomenula. Vratila se miru. Vratila se svom večnom mestu i mirnom snu.
...
Polako se podigla. Krenula je nazad. Sve je bila igra vetra.
Ilustracija lična fotografija.
ВРЕМЕ БАЛЕГАРА
ОдговориИзбришиИ доходио сам често тамо
јабуке да пронађем
гране с гнездом
божићни кавез са канапом
кроз мразом осликани прозор
избечене дечије очи
радозналост да и мирис
врапчијег меса да
на Дан рођења Христа...
И походио сам често путање уске
изворе на реци воде бистре
траве чисте где водица ми
на уснама док су козе пасле
залеђену реку на Броду Брзом
како смо га звали /прелазу/
до Рибинке до Китке до Цера
до Мотине
до воденице Шаткине до Језерине
и испаше државне утрине
тамо
до Мораве Јужне до Смаилчине
и Смаилке требешињске...
Враћао бих се местима у којима
болести дечије нико лечио није
болести младости нико видео није...
И отходио
до воденице у корову
где су сада врбе
баш где смо као деца
брашно миловали и црне банице
чекали
са уродицом
са Шаитанком и кором танком
напијали се потом воде са бунара
(с тог бунара вода и војсци је
често ручак зачинила свакој
намернику жеђ гасила
љубави многе пробудила...)
на врбовом пању мицке играли
до касно док нам
језик лајав као дедовима
од патоке
не заћути...
Сад одјек мојих похода и отхода
ту крај потока
до врбовог пања натрули годови
и бал мрава на музици ветра
и кеса пластичних
завршава у празне боце КОЛЕ
препуних балегара и кишних глиста
тек да нас сети
времена без балегара.
Duboko sam dirnuta.
ИзбришиHvala Dušane.
Све је игра ветра...
ОдговориИзбришиHvala Veselinka!
Избриши