Poleteću na krilima vetra

Poleteću na krilima vetra,
Otići ću negde daleko
Gde spokojno ptice na granama Spavaju,
Gde se ne praska
Gde nema  vike .
Otputovaću nepoznatim stazama,
Negde gde tišina carstvo ima.
Sakriću se u dubokoj vrtači,
Postaću  slepi miš koji spava
Prkoseći
Zemljinoj teži.
Uneću u svoj život mir.
Na svome bolnom dlanu
Ucrtaću linije radosti.
Neću se vratiti.

Udarala je naoštrenom motikom kopala po okoreloj zemlji naglo osušenoj.  Prštali su grumenčići zemlje otrgnuti britkom oštricom. Potom su nemarno darovani su suncu.
 Na nogama je imala gumene opanke, srećom još su se mogli kupiti ne kao oni kožni u prodavnici, već u kineskoj radnji. Ko zna iz kojih su daljina dolazili. Prevalili su više kilometara nego ona koja nikada nije napustila svoje selo. Obukla je pantalone i veliki duks kupljen na pijaci sa tezge sa polovnom robom. Povezala je nasleđenu maramu ispod koje su virili prosedi pramenovi odvojeni od duge tanke pletenice, poput one mandarinske,  savijene u punđu nošenu nevrh glave. Neupućenom se činilo da je to izbočina čudom izrasla ispod šarenih cvetova. Krupne šake strogo potkresanih i nikada manikiranih noktiju čvsto i sigurno su stezale drveno telo motike.
Svako jutro je trošila na svoju baštu. Tu je nalazila razgovor, mir i put za buđenje iz snova. Tu je izgovarala najsmelije misli i vodila duge razgovore o svemu što običnom čoveku nije bilo poznato. Dosezala je daleko u prošlost. Sadašnjost je bila brisana, zatamnjena da je oseti što manje i da joj telo trpi što manju bol. Ona je svakako bila deo njenog života. s njom je naučila da živi. Volela je prirodu i cveće. Volela je zelene vlati mladoga luka. Razgovarala je sa njima. Predavala im je dušu. Oni su zahvaljivali. Darovali su je zelenilom i bujnošću.
Toga dana joj se breme nekako uvećalo. Probadalo je je jače nego inače.  Na leđima je osećala teret veći od onoga što je mogla da nosi.
-Da nosim? Šta ti to pričaš? Jesi li možda pijan  ili drogiran, da se nisi nagutao onih malih, šarenih? Ja sam ja. Mogu da nosim sve. Bog mi dao, Bog mi oduzeo. Niko više!  Znam, govoriš nije to za tebe! Ti to ne smeš!  Ja da ne smem, pa ne postoji sila da me spreči.  Jaka sam kao mazga! Nego jesi li se ti nekada susreo s trenutkom rastanka sa svetlom?
- Ja sam taj koji otvara vrata između svetla i tame.  Ja sam tvoj zaštitnik i tvoja savest. Ne dozvoljavam da pređeš granicu. Ti je ne vidiš, ali sam zato ja tu. Zadržim ti ruku  taman toliko da usporiš, da vreme porotekne sporo i sramežljivo kao prva kap planinskog izvora.
- Kap planinskog izvora? Jesi li ti jeo bunike ili si se napasao onih otrovnih livadskih biljaka koje svaka pametna koza zna da zaobiđe? Nikada nisam bila na planinskom izvoru. Kako da znam kako on izgleda? Kako da prepoznam njegovu kap? Šta ti to trabunjaš?
- Ja sam iznad svih. Stišaj glas. Ne ljuti onog koga ne poznaješ! Radi mirno i potraži utehu u zelenom. Zahvali što živiš.
- Daću  ja tebi.  Ja znam i bolje i više i da se nisi usudio da mi prilaziš. Radiću kako hoću i kada hoću. Volim  zeleno. Lepota je u onome što samo zna šta treba i kao treba.  Uzmi motiku i kopaj. Oseti snagu zemlje , blagodet vode, lepotu jutarnjeg prvog svežeg udaha i milovanja svetlosnog zraka, pa ugrej leđa na toploti sunca. Videćeš šta je život. Razumećeš i Postanje i knjige Mojsijeve. Naučićeš Ponovljene zakone i Pevanja. Znaćeš da razlikuješ vrednost od lažnog sjaja.
Gledam ja svilene haljine i nalakirane nokte, a gledam i ovu drvenu dušu otetu s drveta.
Poslušaj šta drvo govori:
Rastao sam negde na Fruškoj gori. Brzo. Jasen sam, brzo rastem. Možda bih usporio rast da sam znao da će me otrgnuti od lepote. Jednog jutra su me odsekli. Ostao je tanak panj. Oljuštili su moju koru i obeleli me. _Zatupili na jednom, a zašiljili na drugom kraju. Usadili su me u metalnu zakrivljenu ploču. Postao sam motika. Umesto plavetnila neba i lepote planinske zore dane provodim udarajući banatsku zemlju. Noći okajavam u buretu s vodom. Peče me sunčev zrak, hladi me mesečev sjaj. Gledam niskoleteće laste, noćne krupne sove i slušam zavijanje komšijskih mačaka sa starih kotarki. Ćutim i odmaram  dušu. Nisam želeo takav život, ali mi je dodeljen. Kome da se žalim? Kome da se tužim ili molim slobodu? Kome... jedino me njena ruka dodiruje nemilovanjem. Čvrsto me stegne  da sve pucam.  Samo mi nedostaju ...Ehej, braćo moja gde ste sada... deli li nas čitav univerzum ili samo par zemljanih zidova?
- Tako je to...Hoćeš li da ti ispričam priču ili ...
- Ne želim tvoje priče. Dosta mi je moja. Živim kako najbolje znam i umem, a ti ćuti. Nego, ko si ti?
 - Lakokrili.
-  Čula sam za tebe... Daj priču!
- Bila jednom jedna žena. Nigde nije išla. Pomirila se sa svojom sudbinom i prihvatila  dodeljeno joj. Rasla je okružena zelenilom i ljubalju. Nosila je cvet u kosi i svetlost u očima. Nije završila škole, nosila svilu i visoke štikle. Imala je jake ruke i dar od Boga. Mogla je da oseti  tuđu bol i da pomogne da se ona ukloni.
- Lakokrili, tako reče da se zoveš? Šta si ti? Tvoja priča...Gde si?...
- Alo, alo...Alo...- s  ulice je dopirao glas u svojoj borbi da nadjača lavež čupavog žutog psa.
- Evo, sad ću, nemoj ulaziti, tu je Žuća. Sad ću!
- Dobar dan. Jeste li vi majka Smilja?
- Ja sam. Kaži .
- Čula sam da pomažete ljudima, pa sam došla , da molim ako možete da pomognete i meni.
- Daj da vidim! Šta si to radila?
- Pala sam. Ostala mi šaka kriva.
- Daj da vidim. Sedi. Aha. Ima tu nešto. Sad ćemo mi to. Tako- čulo se lako pomeranje zgloba na malom prstu, pa na domalom, srednjem, ...do palca. Lako dodirivanje krupnih šaka se nastavljalo.
- Boli? Mora da boli... Zglob šakeeeee. Taaako! Stavi oblog od rakije i ne brini. Biće ti bolje. Dođi opet za sedam dana. Da vidim kako izgleda.
- Hvala, hvala, koliko sam dužna?
- Dužna? Dete moje, nisi dužna. Idi  biće ti bolje.
Nebo se svojim plavetnilom lagano pomeralo iznad njene glave. Jutro je prelazilo u dan obojen bojom duginog oka. Lako se čuo lepet krila i neobjašnjiv šum daljine, a lagano pomeranje vazduha koje nije bilo vetar je milovalo šarenu maramu i teralo je da pokaže deo upletene punđe. U svom plesu prilika se okrenula u pravcu bašte. Pratio ju je veliki žuti pas.

Poleteću na krilima vetra,
Otići ću negde daleko
Gde spokojno ptice na granam spavaju,
Gde se ne praska
Gde nema  vike .
Otputovaću nepoznatim stazama,
Negde gde tišina carstvo ima.
Sakriću se u dubokoj vrtači,
Postaću  slepi miš koji spava
Prkoseći
Zemljinoj teži.
Uneću u svoj život mir.
Na svome bolnom dlanu
Ucrtaću linije radosti.
Neću se vratiti.