Daleko mu lepa kuća

S prvim toplim danima se pred noge prostrla lepota zelenog. Bujanje travki pored puta i cvetanje prvih cvasti uljane repice s radošću svetlosti i  toplote je lako obuzelo ravničarsko prostranstvo.
Autobus se prepunio putnicima. Pomešali su se mirisi dezodoransa i kolonjske vode.  Sveže i teško, kao misli nabrekle pod teretom briga i života.
Trudim se da ne osećam. Brišem misli. Ne dopuštam da klica razuma zavlada.
Klima nije uključena. Zatvaram oči ne bih li lakše podnela probijanje mirisa. Pogledom pratim brzo klizeću lepotu, čaplje i rode ostaju bezbrižne i neopterećene ljudskom kutijom.
Zaključavam se.
Trudim se da žmurim , da izbegnem neprijatnost. U polusnu pred mene se nižu slike podstaknute glasom tuge.
Ne želim da čujem:
- Htela bih sve, a ne mogu. Da se igram s decom, kako ? Kažu: Hajde bako, tu smo mi! Kako kada teba da skuvam, operem, idem na posao? Muž ne mari! Beži od problema. Otuđio se, ne može da podnese teret stvarnosti.  Sve je ostavio meni. Kako ću na sve strane?  Imam samo ove  dve ruke. Nisu dovoljne. Htela bih i zvezde i nebo. Htela bih i svetlost, zoru i povraćenu mladost.
Juče sam čistila šupu, prala bure od kupusa, možada još uvek mirišem na kiseli kupus!
Sin mi otišao, neće da se vrati. Oženio se tamo u belom svetu. Ne znam ni da ti kažem gde je. Njegova žena ne jede kiseli kupus, kaže to je pokvareni kupus. To se ne jede.  Joj, svašta ću da doživim. Sreća tu mi je ćerka i unučad.
Ali ne mogu, volim ja njih, ali ne mogu, srce me vuče tamo. Nekako bih da ga vratim, da ga probudim iz tog ludila dalekih gradova i svetova. Tamo je rob. Od jutra do mraka. Kakav je to život? Nikakav, kad ti kažem! Kaže mi da sam ja rob. Meni je dosta.  Umorna sam! Umorna! Znaš šta ću sad? Idem lepo kod mame na kafu, dok je živa, da sednem kao žena. Posle ću da radim...
Teram sluh da prestane  s radom , ali: 
- Jesi li nešto učio? Nisam knjigu ni pipnuo! Što bi! Vidiš da od knjige vajde nema. Moj brat završio istoriju! Radi na mašini. Nema ovde  hleba. Kad prođe matura odoh! Naći ću negde mnesto, pa ako moram mnogo da radim bar ću nešto da imama. Ne mogu ovako, mama i tata...
Okrećem glavu: 
- Imam teškog pacijenta, ne znam kako će izdržati dan. Samo spava, upao u komu. Neće se probuditi...bar ne jauče. Masiram ga, znaš li kako su mi ruke ojačale, ne daj bože da ti treba...polomila bih te...
Čvršće stiskam kapke:
- Danas sam kuvala pasulj. Nisam odavno, imali smo svega za praznike, najradije ne bih ništa, ali šta ćeš, mora se nešto jesti. I papaka dosta unutra, holesterol će da leti i visinu...šta ću kad volim...
Pomeram se nalevo, bliže prozorskom staklu, koje je sve samo ne providno:
- Jesi li video one što su se potukli ispred kafane, napili  se. Pijane glave, oa ne znaju šta rade... Celu noć nisam oka sklopio, zaspao sam tek u zoru, a treba raditi u drugoj smeni. Šta je to , ovaj svet je poludeo!
Pomeram se udesno:
- Onaj mi je dozlogrdio.Toliki bezobrazluk odavno video nisam! Što na umu, to na drumu, dokle misli tako? Ima da ga tresnem po njuški, pa neka se slika. Neću da trpim vređanje  i gunđanje. Ako mu nije dobro, daleko mu lepa kuća!  Što trezan misli pijan govori.
 Srećom pola sata brzo prođe. Pomešani glasovi i priče, izmiksani slučajnim rasporedom sedenja.
Vrti mi se u glavi.
Izlazim na stajalištu.  Otvaram oči i puštam svetlost. Grabim svežinu hladovine. Žurim kući.
Što čuh, ne čuh.
Idemo dalje!