Jutro se okupano i čisto probudilo najavljujući novi dan. Za neke je on značio
mnogo, za neke ništa, nekima je bio obaveza, a nekima zabava. Svima je darovalo bisernu svežinu.
Kapi koje je kiša ostavila, a noć zaboravila, su upijale svetlost sunca i kroz svoju prozirnu dušu su lako primale i slale do pažljivog oka odsjaj duginih boja.
Poneo je đačku knjižicu i l ne baš lakim se korakom, posle naturenog buđenja, uputio na moranje. Poneo je i mobilni tlefon iako se ne sme. Nije se mogao odvojiti od njega i onih zanimljivih aplikacija koje su mu uveliko skraćivale dan i činile da traje mnogo, mnogo kraće.
Kako bilo krenuo je.
Pridržavao se svih uputstava koje je toliko puta čuo. Dok ih je strogi glas ponovo izgovarao mogao je i pre njega čuti dobro naučene reči da je samo hteo. Mobilni mu je već nedostajao.
Tešilo ga je samo to što je zabrana važila za sve.
Minuti pre početka su trajali kao dosadna duga noć u kojoj se nisu nazirale zvezde na nebu, ali se zato sparina težinom neba spuštala na grudi.
Udahnuo je vazduh da rastera nabijene misli. Umesto toga je zapazio igru svetla i senke. Istog momenta se setio profesora fizike i čestica svetlosti, njihovog putovanja i brzine. Lako mu je osmeh preleteo preko usana. Oblaci su nastavljali igu na staklima prostorije. Preletali su preko papira sa zadacima. Trebalo ih je čitati i rešavati.
Brzina svetlosti ga je golicala. Pričala je o daljinama i slobodi, o blagim jutrima i prvim uzdisajima u prohladnim letnjim večerima. Mamio ga je ptičji pev koji je rasterivao tišinu dvorišta.
Neki glas je najavio početak. Vratio se na tren u prostoriju obojenu blistavom mladošću. Preletao je zadatke pogledom. Da je smeo nasmejao bi se.
Mašta se rasplinula.
- E moj Branislave! Lako je tebi među Ožalošćenom porodicom. Ne znaš ti šta je žalost! Lako je tebi sa plavom ribom i kljukanom dinastijom, lako je tebi... sa Simom i Trtom. Video bih ja tebe da si ovde. Napolju život i zov otvorenih puteva s dlanovima otvorenim za svet, koji ti nisi hteo u svojoj kući...
A ti Vuče? Što se smeješ u svom ćošku!? Šta si pisao, pisao si i zapisivao! Reči u Riječnik, pa ti gledaj! A ja? Da te vidim ovde, pa da računaš visinu i zapreminu neke kocke, baš bi me zanimalo kako ćeš. Kako bi ti bilo da u Resavskoj pećini drvenom štakom brojiš dubinu i širinu, stalaktite i stalagmite?
A ti Dučiću? Šta si se pretvorio u stih i reč? Da ti je kroz ovo moje banatsko blato i ritski mulj sarke dozivati ili se na čeku s ocem u lov spremati...
Aoj, Ivo! Aoj mostu , što se beliš do Banata moga. Što me spaja i razdvaja. Gde si perom diplomatskim da po belom tragove ostavljaš?
Aoj...Koliko je to sati?
Au, što me zadržaste toliko!!
Sada složno, pa u kas!
mnogo, za neke ništa, nekima je bio obaveza, a nekima zabava. Svima je darovalo bisernu svežinu.
Kapi koje je kiša ostavila, a noć zaboravila, su upijale svetlost sunca i kroz svoju prozirnu dušu su lako primale i slale do pažljivog oka odsjaj duginih boja.
Poneo je đačku knjižicu i l ne baš lakim se korakom, posle naturenog buđenja, uputio na moranje. Poneo je i mobilni tlefon iako se ne sme. Nije se mogao odvojiti od njega i onih zanimljivih aplikacija koje su mu uveliko skraćivale dan i činile da traje mnogo, mnogo kraće.
Kako bilo krenuo je.
Pridržavao se svih uputstava koje je toliko puta čuo. Dok ih je strogi glas ponovo izgovarao mogao je i pre njega čuti dobro naučene reči da je samo hteo. Mobilni mu je već nedostajao.
Tešilo ga je samo to što je zabrana važila za sve.
Minuti pre početka su trajali kao dosadna duga noć u kojoj se nisu nazirale zvezde na nebu, ali se zato sparina težinom neba spuštala na grudi.
Udahnuo je vazduh da rastera nabijene misli. Umesto toga je zapazio igru svetla i senke. Istog momenta se setio profesora fizike i čestica svetlosti, njihovog putovanja i brzine. Lako mu je osmeh preleteo preko usana. Oblaci su nastavljali igu na staklima prostorije. Preletali su preko papira sa zadacima. Trebalo ih je čitati i rešavati.
Brzina svetlosti ga je golicala. Pričala je o daljinama i slobodi, o blagim jutrima i prvim uzdisajima u prohladnim letnjim večerima. Mamio ga je ptičji pev koji je rasterivao tišinu dvorišta.
Neki glas je najavio početak. Vratio se na tren u prostoriju obojenu blistavom mladošću. Preletao je zadatke pogledom. Da je smeo nasmejao bi se.
Mašta se rasplinula.
- E moj Branislave! Lako je tebi među Ožalošćenom porodicom. Ne znaš ti šta je žalost! Lako je tebi sa plavom ribom i kljukanom dinastijom, lako je tebi... sa Simom i Trtom. Video bih ja tebe da si ovde. Napolju život i zov otvorenih puteva s dlanovima otvorenim za svet, koji ti nisi hteo u svojoj kući...
A ti Vuče? Što se smeješ u svom ćošku!? Šta si pisao, pisao si i zapisivao! Reči u Riječnik, pa ti gledaj! A ja? Da te vidim ovde, pa da računaš visinu i zapreminu neke kocke, baš bi me zanimalo kako ćeš. Kako bi ti bilo da u Resavskoj pećini drvenom štakom brojiš dubinu i širinu, stalaktite i stalagmite?
A ti Dučiću? Šta si se pretvorio u stih i reč? Da ti je kroz ovo moje banatsko blato i ritski mulj sarke dozivati ili se na čeku s ocem u lov spremati...
Aoj, Ivo! Aoj mostu , što se beliš do Banata moga. Što me spaja i razdvaja. Gde si perom diplomatskim da po belom tragove ostavljaš?
Aoj...Koliko je to sati?
Au, što me zadržaste toliko!!
Sada složno, pa u kas!
Bravo draga moja uciteljice. Sve si ih prozvala!
ОдговориИзбриши