уторак, 12. јун 2018.

Dodir svetlosne staze

Leto je stiglo pre vremena. Beskrajna igra listova starih topola oduzimala je
dah onima otvorenih srca. Vetar se bunio i svojim laganim hodom je dodirivao prisutne.
Deca su se nadvikivala sa šumom starog vetra. Ugušivala su njegovu grlenost i rugala mu se. Nije ih primećivao. Nastavljao je svoju igru. Laste su mu se radovale. U visinama, gde je njegova snaga bila jača, su lako uzletale, a pri spuštanju su hvatale krajeve njegovih nevidljivih ogrtača i svojim krilima naglašavale njegove ivice. Radovale su se odmoru koristeći njegovu ljutnju. Sasvim vidljivo iz grupe se izdvajala devojčica. Sedela je na ivici drvene klupe upriličene da bude privremena tribina za retke posetioce ljubitelja malog terena,  koji nije imao posebne namene, već je služio svima koji bi kročili na njega. Njena samoća je bila toliko vidljiva da je parala oči  ženi koja je sedela na drugom kraju dvorišta. Spajala ih je zamišljena dijagonala.
Obratila je pažnju na devojčicu.
 Jasno se videla njena tišina. Belasala se kao otvoreni dlan plavokrvih. Odzvanjala je retkorečivost, a tiha zagonetna stisnutost usana je pojačavala utisak. Sve je odavalo fino izbrušenu, od strane vrhunskih majstora juvelira, izvajanu  dušu.
Žena je kroz vreme čitala njene misli.
Prevodila ih je na svoj jezik.

Na svet je došla voljom nebeskih sila. Ni željena ni neželjena, jednostavno  se zadesila tu u surovom svetu svakidašnjice i nekih oskudnih ljudi. Nažalost i deca nisu imala milosti prema njenoj sudbini. Tršava kosa je nemirno štrčala sa glave. Plava. Mešala se sa plavetnilom njenih pogledom izgubljenih očiju. Na sebi je imala teksas pantalone i majicu kratkih rukava koju je boja davno napustila. U rukama je držala tuđi smeh i suze svoje majke.
Žena je smanjila razdaljinu kako bi mogla bolje da je osmotri. Oči su joj se lagano pomerale u nekim neobičnim igrama. Onda je videla ono što retki mogu da vide.
Oči su se  jače zaplavile. Kroz njih se prelivala duga. Pomerale su se i pratile ples prve prolećne duge nastale posle tople, sa zapada poslate kiše. Krila su je dodirivala. Milovala je.
Polako se trznula telom. Zamahnula je rukom. Dodirivala je nekoga ili nešto.
- To si ti Lakokrili!
Ponelo  ju je pero kroz neviđene visine.
Letela je sa modrom lastom.
Hvatala je  vetrov skut i razumevala je cvrkut doseljenica. Tršava kosa  je prerasla u gustu pletenicu vile iz bajke, a odeća je dobila najmekši karnirić od najfinije kineske svile. Usne su se pomerale u sramežljivom osmehu.
Nije verovala šta joj se dešava. Sumnjala je. Podizala je ruku i doticala mnoga pera . Videla je okeane i besprekorne osunčane plaže.
Nije bila sama ni gladna.
Nije bila ni tužna ni usamljena.U  njen život se uselio najtajanstveniji od svih, onaj jedinstveni i mirisima dobrote obojen dan nošen na krilima Lakokrilog, s obećanjem da će se vraćati.
Postala je princeza iz nenapisane bajke.
Pomerila se.
Nogom je dodirnula vlat pokošene trave. Iskrice su poletele. Pretvorile su se u  zvezdice sišle s nebeskih visina vedrih sunčanih dana,  da se prikažu  samo izabranima.
Bila je izabrana.
Skakutali su praporci na tajnim kočijama, a njihovi glasovi su odzvanjali mislima.  Živeli su muziku svih vremena.
Usne su se razvukle  osmeh.
Dete i žena.
 Značile su jedno.
One su videle ono što niko nije. Samo je do njih dopro tajanstveni glas dubina i nezamislivih visina.
Sreća je bila samo njihova.
Sve vreme su  laste letele i u najsmelijim letovima su menjale visine. Predvodio ih je gospodar svih vremena i prostora. Opijao ih je mirisima. Darivao ih svetlosnim stazama i sjajem najudaljenijih , nepoznatih sunaca.
Trenutak je trajao.


Da trenutak traje. slika na svili ,,Jutro".

Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!