недеља, 25. новембар 2018.

Dud

- Deda, otkud to? Pa zar nismo razgovarali? Nismo li se dogovorili?  Fleke...deca su tu..ko će ih zadržati...
Samo je blago nakrivio glavu. Plavo se kitilo vlagom. Mogao je samo da ćuti...
U rukama je nosio vitko tanko stablo glatke kore. Dud.

Dok se na grad spuštala jesenja izmaglica,  koja je više ličila na dim nego na maglu,  obuzimala ga je tuga. Nije bilo posebnog razloga,  ona  se uvlačila kao opomena, pritisak na telo u nameri da ga oteža, da se pod rukom oseti dodir nedodira  prazne torbe  u kojoj su se davno izgubili snovi.
Nije imao ni snage ni volje da joj se osupre. Sve ga  je pritiskalo, nadvilo se nad njega  poput nezadrživog tereta svih dana ispunjenih nelagodama živih. Činilo mu se da mu  je telo veliki upijač, prosto mamac za sivilo neba i tamu najdubljeg vira mrtvog dela starog toka Tise. Sve se vrtelo ukrug. Preplitalo se, misli su se vrzmale i kolutale  čineći virove na suvom.  Vrtlog se vio sve više i više u svojoj silini dodirivao je i mešao nebo i zemlju. Reči koje su mu  bile u glavi, dela, bivši ispunjeni i neispunjeni zadaci, pomešani u sveopštem ludilu najgorih mirisa kuhinja svih meridijana i izgubljenih dana, mešale su se  dobrim krčkanjem i dugim laganim kuvanjem na niskoj temperaturi. Nije znao  da li je ludilo uzimalo maha ili su mu dani bili izbrojani. Često bi pogledavao svoje ruke, zadebljale prste u nemoći  žuljevima obojenih  dlanova.
Onda mu se sasvim jasno, poput gorskih očiju bistrih planinskih jezera  pred očima ukazala slika.
Sve se vratilo, blistavo i sjajno. mirisao je vazduh obojen sećanjima. Bez razmišljanja, kajanja i straha  mu se punim srcem prepuštao.
Nekada davno ispered kuće su posadili drvo.
Deda je odnekud, s kraja neke tuđe njive, doneo mlad izdanak. Dok je kopao rupu i u nju sipao tanak sloj stajskog đubriva pričao je priču svoga detinjstva. Tekla je priča, a reči njegove, staračke, su se mešale s vodom njegovih plavih očiju. Mešali su se nemanje i radost, dečji plač i obrisane suze . Prskalo je blato posle tople letnje kiše, letele su grudve dubokih snegova. Javljala se nada, ječalo  beznađe.
Pričao je priču o jedinom izvoru hrane u tim posleratnim vremenima. Prehranio ih je plavi dudov plod i rani prolećni list kojim su hranili svilene bube. On je tada bio dečak. Merio je svojim plavim očima nezasite gomile lišća obranog s dudovog drveta, a svojim treptajima je brojao brzinu kojom su bube nezasito gutale meko zelenilo.
Bezbroj puta se peo na najviše  grane i otkidao najlepše bukete zelenila.
Bezbroj puta je vikom dotizivao brojna jata vrabaca nastanjenih u krošnji duda.
Pamtio je trenutak kada su se onako site i najedene pretvarale u male paučinaste zavežljaje spremne da završe svoj život, a da o tome pojma nisu imale.
 Nikada nije razmišljao o kraju koji ih čeka, mislio je samo na sigurnost koju donose njihovi odneseni životi. Kada je s leta jeo plave dudinje i kada se njihov sok slivao niz njegovo bledo lice puštao bi suze. Tada ga je nešto grizlo iznutra. Osećao bi krivicu bez krivice. Plašio se iste ili slične sudbine. Samo ga je debelo stablo razumelo. Dugo je skriven u visini tankih upletenih grana čekao veče i poslednji sunčev zrak da napusti visine. Molio je Gospoda da postane kao njegovi leteći prijatelji- slobodan. Odbijao je sudbinu svilene bube.
Izgubio je negde  u sećanju dan kada je stari dud nestao. Izbrisale su se fleke zrelih dudinja po dobro ispranim klotanim pantalonama. Sve je ostalo smešteno negde u snovima ljudi koji su nekada živeli. Sa njima su nestale uspomene. Možda bi i danas tako bilo da ga mlado stablo nije dozvalo s kraja tuđe njive. I donelo ga ovde .

- Deda, otkud to? Fleke...deca su tu..ko će ih zadržati...
Samo je blago nakrivio glavu. Plavo se kitilo vlagom. Mogao je samo da ćuti...
U rukama je nosio vitko tanko stablo glatke kore. Dud.


slika pruzeta sa sajta badger.uvm.edu

1 коментар:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...