Kroz oblake

Reči  ne znače ništa ako su izgovorene olako, površno, ako onome koji sluša  ne
znače slušanje ili  ako ih govornik upotrebljava da bi prikrio sopstvenu  površnost i dočarao iluziju boljeg sebe  onome ko sluša. Dela znače mnogo. Nekada su nemerljive težine i ne mogu se izbrisati poništiti ili doraditi. Takva su kakva su.

Reči su samo
Vetar
Kroz
Travu slatine
Koja okružuje plodno zemljište.

Želim da ti kažem, da moje reči padnu na plodno tlo i da ti u njima pronađeš smisao,  koji meni,  eto, na neki čudan način izmiče.  Hvatam se za njih poput semena za vlat trave u želji da ostane pored svoga na svome. Hvatam se za san, za maglu, za nedoživljeno, prikazano tako stavrno da se moj razum opire prihvatanju sna kao sna.
Upijam svetlost dana i prohladan vetar koji do panonskih prostora dospeva s visokih Karpata doneseći pred sam početak majskih dana miris snega i zagonetni dah visokih planinskih vrhova. Osećam njihov reski prečišćeni  vazduh kao  jasan govor stvrnosti.
Jutro me je dočekalo maglovitim plavetnilom koje  je više teralo kišne kapi nego što im je dozvoljavalo da padnu.
Mirisalo je na sneg.
Malo po malo svetlo Sunca se probilo ostavljajući toplotu negde,  nekim drugim nepoznatim krajevima. Pokušala sam da oteram tragove snova, ali su se oni i dalje mrsili ne dozvoljavajući mi da prihvatim stvarnost kao privilegiju.
Možda ne razumeš moj zamršeni govor,  ali  dopusti mi da ti ispričam, da ti dočaram,  da ti  pokažem začarani krug sna koji se ponavlja uvek iznova.
Da li je to traženje?
Nedodirljivost prostora koji je preko linije ili se to samo moja podsvest igra?
Da li su to opomene? Strahovi?
Gubim se kroz ulice obavijene nestvarom snova, u njima pronalazim stvarnost, a oni se iz zahvalnosti ne raspršuju po dnevnom svetlu već bivaju omamljive i neizrecivo tužne.
Ostavljaju ogromne nepopunjene praznine.
Šta je san?
Da li se kroz polusvest može prizvati sećanje ili se bar na trenutak vratiti u prošlost? Da li da perpustim stvarnosti stvarnost ili da se poslednjom snagom uhvatim niti sna?
Mogu li od tebe očekivati savet?
 Od tebe letaču nad letačima, s krilima prozračnim poput jutarnje rose?
-Mene tražiš? Znaš  da sam uvek tu. Tvoj sam čuvar od prvog dana.
- Nesdostajao si mi Lakokrili. Tvoj glas i tvoje dugino oko.
- Nedostajao? Nisam li te vodio i bdio nad tobom? Rasterivao  pustinjske demone i osiguravao ti put kojim si hodala? Kolio puta si pominjala Gospoda i njegovu ruku?
Ali nisam zato tu.
- Nisi. Zvala sam te snivala sam san, jasan, javu u snu.  Na kauču u maloj kući je ležao čovek. Tražio je pomoć. Oči su mu zaglušeno sijale bolom dubokih tragova. Jurila sam po  bespomoć. Iznova i iznova, a oči su molile, gubile se u bolu... Odjednom tragam između belih krstova, na njima tražim ime, ne mogu da nađem, gubim se u svom bolu i nemoći,  dospevam među gomilu gorećih papira, tražim broj...
-Tvoj san se ponavlja i trajaće. Tako je zapisano. Misliš da si mogla više, ipak učinila si najplemenitije: pustila si. To čini čoveka čovekom. Sanjaćeš opet. Doći ću opet. Slušaj priču:
U vojvođansko selo je iz daleka stigao par. Negde daleko u nekom velikom gradu su stekli sigurnost koja je obezbeđivala mirnu starost, koju su opet hteli da provedu  na rodnoj grudi u nadi da će tu ostaviti svoja umorna tela. Kupili su kuću. Kuća je tražila popravke...
- Kakva ti je to priča? Svaka kuća traži popravke, anjima nikada ne dođe kraj...
- Nikada nećeš naučiti da čekaš, sve bi htela odmah i sada...Slušaj!  Kuća je davno izgubila stanovnike, a poslednji kome njeni stari zidovi nisu ništa značili, čak nije ni rodbinska veza postojala, ju je nasledio po ugovoru o izdržavanju,  pa se još brže otarasio kuće prodajom.
- To je klasična priča. Rodbine nema. Stari ...
-Naš... par je zasukao rukave, iznajmio par radnika i svom snagom se bacio na popravke. Kuća je uskoro zablistala. Tavani su izgubili svoje tajne, podrumi svoju prašinu i stari nameštaj. Krov je zablistao cvenilom novog crepa. Sve je izgledalo idilično, moderno, ljudi savremenih shvatanja na svome.
Širokih pogleda na svet  se nisu zaustavili na kući. Smatrali su da uz kuću ide i parcela na groblju. Otvorili su staru porodičnu grobnicu i počeli sa spremanjem. Leteli su kovčezi i natruli pokrovi. Belele su se kosti na podnevnom suncu. Plamen se vio do neba. Siv. Beo. Zlokoban...
Par je otišao istim putem kojim je i došao. Kuća je ostala.  I prazna grobnica. Dvorište je obraslo visokim čičkom.
-Ljudi su čudni, zar ne? Lakokrili? Gde si?