Slušam

Ćutim.

Dopuštam da me trenutak preplavi, da osetim  šapat  reči koje se retko čuju, da razumem.
Slušam prolećnu kišu, prvu vlagu koja dolazi posle davno zaboravljenog otopljenog snega  i teškog zimskog sna.
Slušam njenu igru, vantelesnu i duhom ispunjenu. Životom bogatu. Kroz nozdrve mi do duše dopire miris proleća, blagodetne vlage i radosti utkane u beskrajne koncentrične krugove.
Slušam priče o   putovanju ponovljenom bezbroj puta, a opet svakoga puta put je sasvim različit, posvećen.
Prosvećen.
Duboko udišem vlagu.
Miriše pokvašeno perje pristiglih roda vernih do do poslednjeg daha. Njihovih bezglasnig grla  pesma  prostrla se kroz mnoge pređene kilometre. Srećem  se u beskraju sa dušama koje su darovale pogled njihovim neumornim telima. Stapam se. Jedinstvo je gotovo materijalno, uhvatljivo. Osmeh me preplavljuje.
Golicanje vlage ide dalje.
Priča kapi se vije. Dospeva do stakla. Biva zaustavljena samo na tren, da bi se brzo spustila niz glatku površinu. Klizi priča.
Hvatam reči.
Vlat trave.
Dečja kosa.
Osmeh.
Suza.
Krik.
Stresam se. U  dobroti blage kiše želim da samo dobro. Jedino dobro želim da čujem.
Ne popušta. Opomena sledi:
Pričam ti pričam... Sve je to život. Moje rađanje, putovanje iz savršenstva visina do nesavršenosti nizina. Doći ću opet. Budi spremna da me uhvatiš. Pročitaš, uhvatiš trenutak kada proletim pored tebe.
Osmehujem se i slušam. Darujem sebe.  Ustajem. Nastavljam dalje. Uzimam krpu i počinjem ponovno skidanje fine zidne prašine sa poda.  Prozračna je i meka  kao prašina banatskih ulica i neuhvatljiva kao njen  oblak iza paorskih kola.
Tiho lagano udaranje kišnih kapi nastavlja svoju pesmu. Žalim što nisam kompozitor.  Mogu samo da slušam.