Brezova metla

Toga dana je sve bilo nekako zbrkano. Čitav njen svet.  Vreme koje je imala se preplitalo, zavijalo, pretvaralo u lavirint. Čak joj je i svest bila pomućena. Okretalo joj se  čineći vrtešku koja  neprestano zuji. Osećaj  je bio nešto što nikome ne bi poželela.
Jutro je nagovestilo težak dan. Kada je zazujao alarm na mobilnom, za  koji je volela da kaže da je budilnik, odskočila je sa kreveta. Zalepila je kapke kako bi se lakše otrgnula od lošeg sna, pa ih odlepila i opet tako, pravi mali ritual. Svakoga jutra ga je ponavljala. U tišini  je bezglasno molila da joj dan bude olakšan. Bolelo ju je u ramenima od jučerašnjeg pada, a kolena su je sevala. Desno više od levog. Na njemu se stvorila kvrga sukrvice koja se povremeno cedila kroz kožu lepeći hulahop čarapu za farmerke. Toliko ju je to poražavalo da je odlepljivanje istih bilo potresno.
Kapci - dve roletne svojeglave. Iza njih maglovita slika. Naočare su mirno ležale na stolu. Oteturala se prateći signale koje joj je slao mozak. Kratko zadržavanje u kupatilu, bez želje za ulepšavanjem, a i bez naočara nije izgledala tako loše. Strašno je bilo kad ih je imala. Tada se svaki nabor na koži video. Svaka linija je pričala svoju priču. Nisu joj smetale. To je njen život na dlanu-usponi i padovi- sve na jednom mestu.
Šta je ono sinoć gledala na televiziji? Neki romantični božićni film u kome se sve lepo završava i u kome je kraj jasan već na početku, ali zato ne opterećuje. Odgledaš i zaboraviš šta si gledala.
Jedino je vreme bilo protiv nje. Prebrzo je proticalo.
Ali da se vratimo na dan. Ubrzala se, a i razbistrilo joj se u glavi.
-Čaj, sa medom i limunom , topao i otrežnjujući za njih dvoje.
Kafa će doći kasnije, kad stigne na posao.
Dan se beleo, nedovoljno blistavo i bez sunčevih zraka koje sivi oblaci nisu propuštali. Čulo se samo jato vrana u niskom preletu iznad dimom obojenih krovova. Krilima pokrivenim tamnim perjem su leteli  prateći predvodnika. Grak je pevao tugom posečene šume- njihovog doma do prošlе noći kada ih je sebični čovek prenuo iz sna svojom motornom testerom.
Ispratila ih je pogledom i započela svoj svakodnevni posao koji joj je donosio sigurnost. Radila je i radila. Predano. Smireno slažući i razlažući račune koji su se gomilali. Otvarala je i zatvarala fascikle u  nadi da je to to i da će posle radnog vemena naći odušak pod krovom svoga doma.  Usput je razmišljala o kolačima koje će praviti i ribi koju treba iseći, kao i o načinu na koji će je priptremiti.
S vrata se uputila u kuhinju da doda nešto na ostatke hrane od juče. Najviše ono što može da se spremi za pola sata. Sevalo ju je u leđima, kolenima, a bol ispod desnog rebra je rastao. To je zaradila dok je šila za mašinom. Neoprezno se, u nadi da će dohvatiti komad platna naslonila na drveni naslon stolice pritisnuvši jače rebro. Stari bol se  vratio:
,,Pa sad, šta se može. "
Ručak na brzinu, pranje sudova i laki predah ispijanja popodnevne kafe koja je značila polusatnu pauzu. Svetla tačka u sivom danu.
Žurba na tacni.
Valjalo je počistiti lišće opalo sa sibirskog bresta i  oribati terasu uprljanu krupnim crnim šapama slobode. Dočekati sveštenika da osvešta vodicu, uraditi planirano, pa kuvanje ručka za sutradan, obavljanje kupovine...Veče je dočekala umornih ruku, izgubljene pameti i pospanih očiju.
Da zaboravih,  toga dana je kao  poklon za  Krsnu slavu od svekrve dobila brezovu metlu.