Na uskoj traci pored puta je u malim gomilama ležala vlažna trava kojoj je život oduzelo veliko sečivo kosilice koju je stvorio čovek. Nemilosrdno je posekla sve ne birajući. Nije se obazirala na vapaje stanovnika u korenju, nisu je pogađali uzdisaji poljskih miševa koji su svoj dom i skrovište nalazili u rupama ispod, kako su to ljudi govorili, korova.
Stradale su mlade stabljike trnjina i izdanci upornih bagremova. Ljudima se činilo da je traka puta šira i da je bezbednije da se poseče dosadno i uporno rastinje.
Celu sliku je kvarilo vitko stablo suncokreta koje je u novembarskom danu prkosilo poznoj jeseni svojim vedrim žutim cvetom. Svoj dom je pronašao svega pedesetak centimetara udaljen od otkosa.
Dok se jutarnja magla svađala s mladim vetrom, uporno odbijajući da se podigne, samo je pažljivi slušalac mogao da čuje tihi monolog :
-Gde sam zalutao?
Utakano u moje zeleno stablo je stajalo da ću biti rođen u toploti leta, da ću pratiti svetlost sjajnog sunca preko plavog nebeskog svoda. Umesto toga imam beskrajnu hladnu belinu.
Ne znam do kad ću se dičiti žutim laticama svoje zabludele glave u potazi za istokom. Budim se zbunjen, neorijntisan, mislim da će se iz horizonta gde se nebo i zemlja spajaju izdići žuti sunčev disk, a umesto njega... hlad i stud prožimaju moje telo.
Šta je donelo moje seme na vlagu i nateralo ga da proklija? Da su mi braća i sestre pored mene, pa da se zlatimo na plodnoj njivi...
Sam sam. Bez svojih, otrgnut od vremena, a stvoren u nevreme. Da me slučajni prolaznik ne okrzne pogledom ostao bih neprepoznatljiv i žutilu lišća mladih topola spremnih za zimski san
. Preko moje glave u tmurnoj noći preleću jata divljih gusaka. Dobro ih razumem. Najavljuju kraj novembra i belinu mraza.
U nemoći sam.
Bezvoljno izrastao iz semena.
Bezvoljno predat retkom zubatom sunčevom zraku, uz saopštenje da seme neću dati.
Bezvredan u svojoj bezvrednosti.
Odbačen čak i od dosadnih čvoraka i rečnih galebova koji jure za plugom traktora. Koga da jurim? Kome da govorim? Kome da se divim?
-Ehej, odakle si ti zalutao? Kako si stigao dovde? Baš ću da te uberem. Poslednji trag sunčane jeseni u maglovitom danu - rekao je čovek koji je na trenutak izašao iz toplote traktorske kabine da bi očistio plug od blata.
A iznad njih je u kružnom letu orao belorepan tražio svoj plen.
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!