obasjanim, ulicama.
Koračam grabeći dugim koracima linije po kojima su mnogi hodali. Zapitam se ko su? Kuda su pošli? Gde su skrenuli? Nose li nekome buket cveća ili grančicu plavog majskog jorgovana, onog što opija misli i oplemenjuje dušu. Setih se vremena kada su se kapije kitile i devojke polivale mirisima...
Potražih okićenu kapiju i devojačke mirise. Iz zapuštenog pustog dvorišta koje zatvara velika metalna kapija dobro nagrižena rđom doleti na krilima lakog vetra miris jorgovana praćen tihim glasom:
-Posađen sam davno. Ne pitaj kada i ko me je posadio. Pored mene su prolazili mnogi u radosti i tuzi. Svakog maja sam cvetao. Igrala su se deca i u svoja majušna nežna nedra stavljala plave cvetiće sa po pet latica. Behu to srećna vremena. Danas imam po koji kvrgavi nedovoljno razvijeni cvet.
-Ali i dalje divno miriše...dodadoh ja.
-Davno se izgubila ruka koja me je orezivala. Tu sam još ovo leto, još malo hlada, pa putujem svojima...
Ne saslušah priču do kraja kad jedan crni mačak pretrči put, pa se lako popne uz suvo stablo starog jorgovana. Htedoh da ga oteram, da saslušam priču do kraja kad on progovori:
Služićeš ti još ...nisi za putovanje...hoćeš li da ti zapevam jednu na svom jeziku? Onu koja rasteruje kletve i magije? Sačekaj dok završim lov.
U lakom skoku je poleteo i svojim čeljustima zgrabio malog čvorka koji je utočište tražio u miru bašte.
Zamahnuh da ga oteram, da otmem ptiče ...On se blistavih očiju otisnu mekotom svojih koraka u gusti žbun.
Pomislih da gubim razum, da se sa mnom poigravaju senke. Kad zazvoni telefon:
-Samo da ti javim...korona...
Ubrzah korak. Duboko udahnuh vazduh u nemoći svojoj.
Rasprših misli. Postavih temelj na kome ću graditi neke drugačije dane.
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!