Tako je govorila Baba Mara (2)

Ne veruj... Zavidne, zlobne. Reči upakovanih u svilene maramice s izvezenim monogramom. Drugarice? Kakve drugarice, sama si poput usamljenog drveta ukraj njive pod kojima kopači traže spas od letnje vrućine i tvrde okorele crnice obrasle mnogim korovom. 

Ne veruj. 

Tražiće ti i otimati, praviti smicalice koje ćeš i prepoznati i  nećeš, češće nećeš jer ćeš slepa od očiju verovati u ono što hoćeš, a ne u ono kako jeste.  E moja ti, jadna li si s očima boje neba. Kad bolje pogledam iste su kao njegove. Možda si zato tu. Eh, imala sam drugu...Jele i spavale zajdno...verovala sam i stavljala joj na dlan svoju dušu...Idem ja tako kad iza ograde odzvoni glas: Nije ona takva kakva misliš da jeste, ne radi ništa, samo trči za onim pavookim , ne da mu ni da diše...A ja joj verovala...

Ne veruj ni deci. Deca su mila i draga, ali pokleknu, povedu se za daljinama, poslom, danima obojenim lepšim bojama, povedu se za novim zemljama i nekim boljim i lepšim životom. Veruj sasvim je svejedno muško ili žensko, oba  će otići, napustiti te ma koliko ih budeš volela...

Kad bolje razmislim ne veruj nikome i ne gledaj s poverenjem  ljudima u oči. Mogu te ureći, odvesti te na pogrešnu stranu, pustiti te  da se suočavaš sa strahotama belog sveta i nekim drugačijim navikama. Šta će ti  bilo šta kad sve imaš ovde?..

 

Brojim već šestu deceniju. 

Sama sam. 

Udavala se nisam,

Dece nemam. 

Samo mi u letnjim večerima komšijskle mačke s visokih krovova pevaju svoje  pesme.