недеља, 27. март 2022.

Između mudrosti i snova

 - Ko si ti?



Ja? - osvrćem se oko sebe.

U trenutku kada sam pronašla svoj mir i izdvojila se iz vreve neko mi se obratio. Uznemirilo me je što nikoga nije bilo u blizini. Skupila sam se, sela na zeleni tepih koji pokriva pod i tiho, počela sa molitvom nad molitvama:  ,,Oče naš...”

Sedim pod okriljem najlepše od najlepših, onoj koja je bila crkva, patrijaršija, muzej  i džamija. Zalupa srce brže, iznedri se iz grudi nešto nepoznato, titrajuće, neobjašnjivo i nedokučivo od samog pogleda na uzvišenu, savršenu, lepotu svetinje, zaštitnice božanske mudrosti. Od pomisli da su njenim hodnicima prolazili gospodari i tlačeni, vernici i nevernici, osvajači i branitelji, bezbrojni turisti u potrazi za neuhvatljivom lepotom, poraste uzbuđenje. U rascepu vekova, glasova i bezbrojnih koraka jasno čujem glas?

-Ko si ti?

Da li je to moj glas, izdvojen od mene, pretvoren u nešto drugo ili jeka iz mračnih hodnika nedostupnih javnosti? Možda priviđenje? Možda se neko igra sa mnom.

-Ko si ti?

Opet jasno čujem. Polako okrećem glavu. Hvatam lelujenje energije u vazduhu. U samom uglu prostora predviđenog za žene vidim prikazu. Lelujavu, providnu, protkanu nekom bledom svetlošću. Da li gubim razum?

Možda nedostatak vode? Hrane? Koliko li je to sati? Da li sam izgubila pojam o vremenu, pa mi se svest pomračuje? Bezbroj je pitanja.

Odgovor šuška negde iza mene.

- Ko si ti?

Usuđujem se da prošaputam svoje ime.

-Aha, a šta radiš ovede?

-Posetilac sa kao svi posetioci, došla sam da se divim mudrosti Svete Sofije.

Stub...

- Mudrosti? Da ? Da li ti znaš šta je mudrost?

- Pa kako da ti kažem, sa ovoliko godina trebalo bi da znam.

-Ne znaš.

-Koliko ti imaš godina?

-Moje godine se ne broje. Ja sma tu od prvih dana gradnje. Poznavala sam Justinijana, Konstantina,

patrijarhe i  sultane. Svi su se ređali pored mene, a da me nisu videli. Krila sam se u senkama velikih stubova i pazila da ne budem primećena.

- Šta pričaš? Ti si stara hiljadu pet stotina godina? Niko ne živi toliko! Ti mi se rugaš!

- Nisam rekla da živim toliko, već da imam toliko godina. Ovde sam ostala kao prva žrtva gradnje. Telo mi se stopilo sa temeljima , isplelo se sa stubovima u podzemlju, ali mi je duša slobodna da šeta među njima na površini. To je mudrost.

Ostala sam bez glasa. Imam li priviđenja? Vidim duhove? Ludim li?

Bolje sam pogledala odeću na mojoj sagovornici. Jednostavna duga od grubog platna, a providna gotovo anđeoska.  Gde li sam je videla? U starim knjigama, muzejima, enciklopedijama?

-Što si ti neki čudan stvor. Veruješ knjizi, a očima svojim?

Očima mojim? Pa vidim šta vidim, a da ti kažem od tebe me je pomalo strah.

- Ja sam tu da plašim? Ja sam tu da pripovedam.

- Pričaj…

- Došla sam bosa da vidim kako se gradi čudo petog veka. Spram moje straćare od pruća , starih konjskih ponjava poduprtih tek pokojom drvenom gredom , roze i zeleni mermer su mi ispunili oči i ulili stah u dušu. Kradom sam se vukla pored iskopanih temelja , početaka zidova, neoprezna, nesnalažljiva, neupućena. Telo moje leži ispod stuba na koji si se naslonila. Zato me vidiš i čuješ. To mogu retki. Duša je ostala da se razlaže i spaja dok se menjaju horde turista kojhi remete moj mir. Dok traju molitve krijem se ispod belih čaršava , tik sam do samih anđela na kupolama. Kriju me krilima svojim. Sakupljam mudrost i vekovne mirise pod njihova okrilja. U tišini noći se skupim pod noge Bogorodičine,. Ona peva malom Isusu. Ja plačem bez suza. S prvim svetlom povlačim se visoko…

- Kako da si sad tu? Kako da te samo ja vidim? Kako ?

 

Ostajem bez odgovora. Mnoštvo ljudi u tihom hodu po debelom zelenom tepihu nečujno prolazi pored mene. Nestalo je priviđenje. Nestao je glas i beličasti trag . Puštam pogled do belih čaršava na tavanici. Smo se blago lelujaju…

 Fotografija : Dragan Đukanović-  Aja Sofija

1 коментар:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...