Svakodnevica- putopis

 

Svakodnevica

Moje putovanje je počelo davno, pre četrdeset godina i  još traje.

Kada sam se kao mlad učitelj obrela u vojvođanskom selu nisam znala da ću u njemu provesti čitave decenije. Ustani, trči na autobus pa tako u krug. Jednog jutra moj mali sinčić mi je rekao ,,Blago tebi mama, ti svakoga dana gledaš lepe predele”. Tada sam počela da svoja svkodnevna putovanja pretvaram u bisere i da ih uredno slažem u neprocenljivu ogrlicu. U danima putovanja dok su točkovi prevaljivali kilometre prebirala sam dobro i ono manje dobro, odmeravala, a neretko ostajala bez odgovora. Bilo je mračnih dana okupanih brigama i teškim mislima. Tada bih se preispitivala, tražila svoje i greške drugih. Šta činiti kada se besmisao proširi i zahvati nebo nad glavom putnika?
Ćutati? Vikati ili odzvanjati zovom divljih u zimskih noći, nepredvidivim morskim burama ili uznemirujućim prolećnim vetrovima? Kako nadvisiti umom besmisao bespuća? Kako podići posrnule duše? Gde pronaći liniju spasa za davljenika upalog u najdublji vir ravničarske mutne reke? A teče voda iznad koje je klimavi most, a autobus nema amortizere.
Gde se odvesti na krilima preletača beskrajnih nebeskih prostora?
Upirem pogled u nebo. Umesto odgovora nebesko prostranstvo pokrivaju krupne pridošlice iz dalekih krajeva. Sivi ždralovi. Njima se uvek obradujem. Podignu me. Na krilima svojim nose mirise nepoznatih predela , ljudi i njihovih običaja koji prolaze pored njih.
Ne priznaju ljude.Ne veruju im.Čude se njihovom nemaru.Uplašene su. Visoko su se podigle i svojim kricima paraju nebo nad ravnicom. Duge noge su podvile pod telo i velikom brzinom su dotakle nebesku visinu. Na njihovom staništu koje posećuju svake godine se raširio požar izazvan ljudskom rukom. Gušio ih je sivi gusti dim, pekao im otvore na kljunovima i štipao blistve okrugle oči. Umesto odmora naišle su na garež ljudske ruke.
Kako oprostiti ?
Kako izbrisati ?
Na koji način osvestiti malog čoveka koji umesto lepote vidi suvu travu?
Zavaljena u svoje sedište, budim se iz polusna s brojnim pitanjima u zagušljivoj atmosferi autobusa, ali ipak s nestrpljenjem čekam par minuta koliko je potrebno autobusu da prođe pored padejske slatine. Suva, neugledna i prostrana sa dušom panonskog zaboravljenog ratnika.
Slatina je retko posećena od ljudi. Zaboravljena čami, povremeno gosteći retkom travom stado ovaca i par mađarskih pulina kojima se lavež odbija od metalne kutije autobusa, pa čovek stiče utisak o njihovoj grlenosti. Čobanin ne mari, utonuo je u svoje misli, a pogled mu je nekuda odlutao.
Pored slatine poslednje dane živi stara ciglana. Do nedavno se iz njenog visokog dimnjaka širio gust dim, a vešti majstori su u pozadini sušili glinene cigle i unosili ih gurajući neugledne oblike u unutrašnjost. Zastrašujuća rupa kroz koju su prolazili je zijala gutajući sve što se u nju unese. Danas je oronula. U središnjem delu je počela da se urušava i pitanje je proleća ili jeseni da li će se održati. Negde iza nje su arheolozi počeli i brzo obustavili iskopavanja.
Ovih kasnih novembarskih dana slika je drugačija. Oživela je. Povratila nekadašnji sjaj. Jata sivih ždralova u svojim migracijama preleću banatsku pustoš i pronalaze odmor na slatini s jedne i tek uzoranim njivama s druge strane stare ciglane. Ima ih na izbočinama zaostalih za arheolozima. Čini se pažljivom posmatraču da se ciglena građevina osmehuje i raduje svojim iz daleka prispelim posetiocima.
Prostor bez ljudskog prisustva donosi im spokojstvo. Mnoga krila su spuštena. Mnogi kljunovi su podignuti ka plavetnilu velikog nebeskog prostora. Čitave kolonije se uzdižu u visine ili se spuštaju sasvim nisko i svojim dugim nogama dodiruju tlo.
Istežem vrat, približavam oko staklu i iščekujem sive prikaze. Mnogo ih je. Krupne, dugonoge, vitkih vratova i samo naizgled krhkih tela stoje, poleću, sleću. Uživaju u životu, ne žale se na svoju sudbinu putnika. Poštuju redosled i tajanstvene znake predvodnika.
Na trenutak se vraćam negde daleko u prošlost. Dete sam. Svu umešnost i snagu ulažem da uhvatim jednu pridošlicu. Kako se približim, ona poleti, poskakuje, izmiče mi iz ruku. Govori mi svojim nerazumljivim jezikom čije znakove ne razlikujem. Opet jurim, jurim...padam i ustajem. Vijugam u svojim kretnjama. Izmiču, a htela bih samo da dodirnem sivo pero mudrosti i nepogrešivosti.
- Ti ih baš voliš?- glas me vraća u stvarnost. Moja dugododišnja prijateljica, provele smo dane mladosti i zrelosti u našem poznanstvu. Poznaje me dobro.
- Daleko su od puta.
- Daleko , ali ne odustajem tako lako.
- I šta se vidi na fotografiji?
- Ništa.

-Tvrdoglava kao uvek, slikaće pa makar se ništa ne videlo. Samo ćeš ti u senkama videti lepotu.
Naravno, daleko su, kamera ne hvata drugo osim puste zemlje sa tek sivim obrisima za koje samo ja znam šta su. Ništa, sutra ću pokušati opet. Ne odustajem ja tako lako!

Osmehjem joj se s rukama uvijenim u niti prijateljstva.
Bilo je dana kada su se magle spuštale i dizale, kada se iz panonske ravnice dizao nečujni vrisak stanovnika kojima je otet mir.

Onda oko preleti na zapadnu stranu. Tamo je ona. Brzinom vijugavih letećih oblaka ogolela šumica topole je drhtala.Teško je disala. Sivo je vladalo na novembarskom nebu. Preko nje su preletali prozirno tamni paučinasti oblaci donoseći davno očekivanu kišu. Nije bilo kapi već sitna spnja hladna od reskog novembarskog vazduha obojenog mirisima pozne jeseni. Gledala je kako vreme proleće pored nje. Kako se smenjuju lomne grane i opustele njive. Nije im udahnjavala život. Nije se trudila da ih zaustavi i na tren vrati zeleni sjaj. Prihvatala je svakidašnjicu kao potpuno prirodnu stvar, kao normalnost u pustoši bez naznaka za promenom. Tuga ju je preplavila stečena gubitkom brzih letećih prolećnodošlica.
Nedostajali su joj.
Ljudski glasovi su se gubili pod zvukom pustog jesenjeg dana. Samo je jato crnih vrana nadletalo banatska polja. Njihov grak je leteo daleko.
Obećavao je.Opominjao.Plašio.
Smeštao se u njenom golom granju i najavljivao svoje carstvo.
Ugušila je osećaj nemira koji je u naletu vraninog leta padao po njenim krilima. Nije dozvolila da je obuzme silina praznih reči i neispunjenih obećanja. Nije dozvolila da se zlobni kamen zavisti smesti na njenim grudima. Zatvorila je oči.
Gavranov glas se otelotvorio.Postao je živ. Pričao je najlepše uspavanke ispevane od prvog dana stvaranja zelenog. Čvršće je stisnula kapke. Brzinom tonjenja u san potražila je u pamćenju ranojesenju lepotu. Poslednju svest je zadržala za zlatni zalazak sunca.Utonula je u san.

Teku kilometi, teku dani, put ostaje isti, samo se ljudi na sedištu pored mene menjaju. Tu je doktorka zubarka koja u svojim plavim očima drži ogromno znanje medicinea opet... Žena bez doma i sa mnogo domova. Nije imala svoje mesto zbog čestih selidbi roditelja. Otac vojno lice u svojoj odgovornosti prema otadžbini selio je ženu i decu i nesvesno ih ostavljao bez prijatelja. Delile smo uspavana jutra i umorna podneva. U mnoštvu časova smo pronašle zajedniči jezik i bile jedna drugoj uteha u gubicima koje nismo mogle izbeći.

S proleća bih upijala slike . Kroz napuštena prazna sela I oronule kuće pronalazila bih onu umivenu , s visokim bagremom ispred prozora. Žena u vunenom džemperu ćisti ulicu. Ponekad se osloni na drvenu metlu , uperi pogled ka nebu , pa ga premesti na tek olistali bagrem, a slavuj je pozdravi. Miriše njegov glas kroz očkrinuti prozor autobusa. Htela bih da ga čvrsto uhvatim, zadržim, ne pustim, da bar malo usporim tok vremena i da ostanem zamrznuta u trenu slavujevog poja.
Želela bih da sliku trena osetim i da se trenutak prenese u večnost. Ma koliko bio mali delić vremena je ogroman, nemerljiv i moje postojanje drži na jednom mestu..
Iz jednog sela u drugo s mirisom belog luka u vazduhu i mirisom kuvanog pasulja napuštam jedno I ulčazim u drugo selo obučena u veliku metalnu kutiju.
Kroz maglovito jutro nazirali su se redovi kuća. Lepi izdaleka. Tužni iz blizine.
Prvi mrazevi su naterali zid od naboja da se napne. Upirao je svu snagu ugrađenu u svoju osnovu, da se održi u životu.
Letnju sušu je nekako izdržao, nakrivio se malo i stanjio, izgubivši prolećnu vlagu koju je itekako osećao u svojim zemljanim ciglama. Jesenje kiše su ga podbule. Otežala je blatna duša. Čini mi se da jasno čujem njegovu žalopojku:
- Šta se to sa mnom zbiva? Prođe leto. Dođe jesen, evo me hvataju i prvi mrazevi. Poživeo sam mnogo, duge ogrlice zemaljskih godina su se raširile po meni i činile me lepšim. Načinjen sam od zemljanih cigala sušenih na toplom Suncu. Osnovu su majstori nabijači punili blatom pomešanim s kravljom balegom. Da trajem, da ne propuštam toplotu i ne dozvoljavam hladnoći da uđe. Mene su drvenim gredama povezali sa mojom braćom. Radovali smo se zajedno. Gazda je bio srećan. Pre postavljanja biber crepa na grede je okačio košulje za majstore.
To je bila sreća!
To su bili dani!
Ljudi, pesma, tuga , opet sreća i tako godina za godinom, decenije, pa i vek su prošli. Imam više od sto godina i stigao sam, čini mi se do kraja. Drvene grede su popustile. Letnje oluje su odnele tanak biber crep. Moja braća su nestala. Vratili su se majci od koje su potekli. Pretvorili su se u prah. Evo već zova izvija svoje stablo iz njih. Toliko ih dugo nema.
Ja sam odolevao. Borio sam se. Trudio sam se da skrenem pažnju na sebe. Molio sam bezglasno da neko vidi moju muku. Molio sam za život.
Ljudi je sve manje. Otišli su nekuda daleko. U potragu za boljim životom. U neki svet gde nema zemljanih zidova i starih kuća.Otišli su.
Neka ih sreća prati. Ja ostajem. Udišem miris svojih poslednjih dana. Moja zemljana duša se vraća zemlji. Utonuću u san. Sjediniću se sa svojom panonskom braćom. Naći ću mir.
Budi me glas do mene:

- Molim te pogledaj onaj stari zid. Ostao je sam. Opstaje. Kuće već odavno nema. Samo je on tu. Čini se kao da priča svoju životnu priču.
- Vidi , kolko je praznih kuća. Po njihovom izgledu se jasno može videti kada je koja ostala prazna.  Posle ispraćaja poslednjih stanovnika dovoljna su dva proleća i dve zime da padne.
- Tužno!
- Da, tužno.
Prošao je odmor, opet smo na istom mestu:
- Pogledaj, nema zida. Pao je. Čini se da je veliko parče torte sklizlo s noža i da se prućilo u jednom delu po porcelanskom tanjiru. Mraz ga je darovao srebrom. Odao mu je poslednju počast. Zahvaljuje mu na druženju. Ova magla, koja odnekud stiže, ga pokriva. Inje se hvata preko ostataka kuće.
- Daj mobilni telefon, da fotografišemo. Možda jednom sliku stavimo u neki putopis.
Točkovi svoj put prevaljuju brzo, stižem u ,,svoje” selo. S jeseni, o Svim Svetima me obraduje izgled groblja. Preplavljeno je jesenjim hrizantemama svih boja. Tada znam da nada postoji, da će se ljudi uvek vraćati svojim korenima i da se život ne prestaje.

To je nada pre potpunog otrežnjenja: centar sela je krasila belo okrečena kuća na istočnoj strani, kafana na zapadnoj, parohijski dom na severnoj , a zgrada Kooperacije na južnoj, tako sam zapamtila i osmehe ljudi koji su ulazili i izlazili iz njih. Danas su na sve četiri strane ruševine. Belo okrečene kuće nema, naslednici nestali, kuća ostala sama pa su je godine nagrizle. Velika rupa na krovu se svakodnevno smeje ljudima, a na njenim gredicama se skupljaju mačke bez domova. Umesto vrata kafana ima veliku rupu, Parohijski dom je srušen. Ostala je kao poslednji branitelj centra , zgrada koja obećava skoro urušavanje.

Skupljam se kao puž u kućicu. Grčim ramena i žurim na posao. Ko zna šta me sutra čeka.

Autor Vesna Đuaknović