KNJIŽEVNE VERTIKALE-časopis, priča ,,Ostaju uspomene"

 

Na moju veliku radost stigao mi je novi broj časopisa za književnost ,, Književene vertikale27/28" 

Izdvajam citat koji nam je u ovim teškim vremenima neophodan:

 ,,A onda do novog broja i neke sledeće prilike, nadajmo se bolje, budite mi blage naravi, kreativni i privrženi pisanoj reči."

 

U njemu je u delu Prozne vertikale objavljena moja priča ,,Ostaju uspomene" .

Uredništvo časopisa: 

glavni i odgovorni urednik Živojin Ivković

urednik poezije Ivan Despotović

urednica književnosti za decu Biljana Kotur

urednica rubrike ,,Mladi dolaze" Gordana Ćulibrk

urednik rubrike dramskih vertikala Aleksandar Novaković

lektor i korektor Slavica Maksić

tehnički urednik Vasa Radovanović,

 HVALA, uz želju za novim ostvarenim projektima.

 

 

 

 

U istom časopisu je objavljena književna kritika Senahida Nazirovića PoEtika raSvetljavanja tame.

OSTAJU USPOMENE

Ostaju uspomene...

Vrućina je izgarajuća. Zalivam se vodom, kvasim košulju, osećam trenutno, ali kratkotrajno
olakšanje. S besprekorno palvog neba bez ijednog i najmanjeg oblaka, sunce u punoj snazi,
bez milosti, šalje svoju toplotu na kamen koji je upija. On zrači. Zrači pustinja oko hrama. Sve
se pretvorilo u veliku prirodnu saunu, ali bez vremenskog ograničenja ( sad mi je dosta ,pa ću
izaći). Hvatam dah, dišem celim telom, a flašica sa vodom je nedovoljna. Suprug i ja smo se
pogledali i potražili predah u mršavoj hladovini početnog zida hrama.
Zapljusnuta toplotom doživljavam odvajanje od tela. Delim se na delove, primoravam se da
izdržim i suočim sa usponom od nekih tridesetak metara. Odjednom su se senke udružile,
potamnile da bi se sjedinile u jednu svetlu tačku koja je zaigrala i poprimila ljudske obrise.
Jasno sam čula glas:
,,Misliš li da bih ja bila faraon, da sam se ponašala ko ti? Da nisam imala snage? Da sam se
obazirala na muškarce oko sebe.? Da nisam gazila svoju stazu bez ozira na ulog koji sam
morala položiti? “
Iz mog žednog grla nije izlazio glas, samo misli: Nisam ja...ne zamerite...
,,Ne postoji ne zamerite! Vidiš li moj hram? Bele stubove na njemu, brojne svodove i
stepenište koje vodi do neba? To sam ja. Žena među faraonima. Nosila sam bradu i oblačila
se kao faraon.
Nisam dozvoljavala da me ne poštuju! U inat njima, da pokažem svoju moć, sazidala sam
hram na istočnoj strani Nila. To niko nije mogao ! Nije ni smeo. Prkosila sam i ljudima i
bogovima!
To sam mogla samo ja!
Sahranjena sam u Dolini kraljeva pored svog oca Tutmosa, kao faraon! Ako su me brisali iz
istorije, nije im uspelo. Ostala sam faraon. Moj hram je porušen, pa ponovo sastavljen.
To sam ja!
Žena među muškarcima i muškarac među ženama!
A ti ? Da ustaneš i vidiš ono što si namerila i zbog čega si danas ovde! ”
Stesam se.
Uzimam vodu. Kvasim se. Pijem.
Duboko dišem, sakupljam delove sebe i sa vrelog kamena na kome sam sedela, ustajem.
Suprug mi se pridružuje. Krećemo na uspon. Prvi sprat, pauza, drugi , pauza, treći se
raspukao svojom lepotom. Dolina kraljeva na dlanu, kamenita pustinja na drugom, nebo
južnog Egipta u oku, hram Hatšepsut pod nogama.
Visoki stubovi ukrašeni hijeroglifama koji slave svoju graditeljku , Karijatide Hatšepsut i
zagonetni osmeh na njenim kamenim usnama.
Ulazim u glavni deo hrama. Ozvezdano noćno nebo lapis-lazure beskrajne lepote.
Sedam na ostatke kamenih stubova, hvatam dah poslednjim atomima snage, zatvaram oči i
zamišljam lepotu mesta onako kako je izgledalo u vremenu njene moći. Uživala je u svojim
danima na prestolu od zlata. U rukama je držala simbole kraljevske moći bič i štap. Sedela je
uspravnih leđa dok su joj povorke podanika donosile poklone u kutijama od slonovače. Tu su i
robovi s darovima Nila, obiljem…Gleda kako urezuju njen kartuš u vitki stub...
,,Jesi li se nagledala? Vreme je prošlo, moramo dalje. “ Mogu ti reći da sam dobro umoran. “
,, I ja sam, ali mi nije žao.