Dan obojen tugom

 Jutro je počelo neželjejnim ustajanjem  iz kreveta.

Popijen čaj sa limunom i medom,  jutarnja navika, pa se kreće dalje. Kupovina, obnoviti malo zaliha  i izbeći letnju vrućinu dok se može. 

Onda se dogodi iznenadni susret koji izmeni čitav dan i oboji  ga na svoj način. Kada god sretnem svoju drugaricu iz osnovne škole ne vidim u njoj ženu od šezdesetak  već devojčicu od desetak,  koju su pozvali da izađe sa časa. Oživi tišina koja je prelila učionicu punu đaka. 

Stanovala je daleko , na rubu grada. Mnogo joj je trebalo vremena da stigne do škole. Išla je peške uvek zaneta nedokučivim  mislima. Znali smo da joj je mama bolesna.

Onako tiha i povučena samo je stisnula usne i bez glasa pokupila svoje stvari. Kamen koji se nadvio nad svima nama je bio ogroman,  imao je težinu svog kamenja pod kapom nebeskom  i dalje, tišina i hladnoća čitavog svemira je  toga časa zajedno sa njom načinila nekoliko koraka do izlaznih vrata. Znali smo šta je. Došli su po nju jer joj je mama umrla. 

Kad god je vidim slika se ponovi i  neviđena tuga me preplavi. Posle izmenjenih par reči je rekla; ,,Da li zanš da mi je sestra umrla?" 

Nisam znala , a oči su mi se napunile njenim suzama.

Nikako me ne napuštaju iako je kasno popodne.

Za nju: Cveće