Zbornik nade - Kreativna radionica Balkan

     Kao i do sada Kreativna radionica Balkan ne zaostaje u kvalitetu i raznolikosti ideja  utkanih u svoja ostvarenja. Samo ime,,ZBORNIK NADE" upućuje na mnoštvo umetnika koji radost objavljivanja doživljavaju od nje. Ovom prilikom zahvaljujem uredništvu i timu na srčanosti, volji i energiji koju ulaže u svoja ostvarenja. Zahvaljujem gospodinu Stevanu Krstecu na upornosti da živi kreativnost na ovim prostorima.  Timu Kreativne radionice Balkan,  kao i svim učesnicima Zbornika želim mnogo uspeha u spisateljskim naporima. 

Zborniku želim otvorene puteve i mnoge čitaoce! SREĆNO!

Primih ,,ZBORNIK NADE" u njemu nada vrca iz pisane reči, oslikava se u fotografijama i slikama učesnika.

Posebnu zahvalnost šaljem autoru Predgovora , dragom Čika Peci kako ga od milošte nazivaju deca. Navodim deo Predgovora: 

,,NADA je uvek na pravoj strani , uliva podstrek, dopušta maštanje, nagoveštava srećan ishod, često nepredvidiva, može da blesne, ali i da nestane...Često se pojavi niotkud, dođe i kad nije pozvana i očekivana...pesnici su joj dali razne epitete: da može da bude ružičasta, bleda, nerealna, varljiva, lažna...

I na kraju, pre otkrivanja tajni čije su NADE u ovom Zborniku, ostaje nam da se NADAMO da će poruke pisaca stići do mnogih kojima su njihove reči NADA, da za sve nas još uvek ima NADE."

U Zborniku sam predstavljena svojom pričom : ,,Zaboravljena"u kojoj se žena do poslednjeg udaha nada ozdravljenju .

ZABORAVLJENA

 

Zaboravila sam ti ime. Pokrili su ga moji dani. Ostale su tvoje oči. Blage. Tople. Ostala je iskričava nada da može biti bolje.

U tvoju sobu su uneli još jedan krevet za mene. U iščekivanju neminovnog, sam se poput ranjene ptice sklupčala na njemu.

Ležala si u bolničkom krevetu. Bledog lica. Bila si prikopčana brojnim cevčicama za transfuziju, dok je infuzija čekala. Meni, nepoznatoj, su rekli da ti pričam, da ne zaspiš. Da li su videli da mi treba uteha, ili da je uteha tebi potrebna, nisam znala.

Njihove reči nisu trpele odbijanje.

Pitala sam odakle si, kako se zoveš, imaš li nekoga. Možda te je nepoznati lik otvorio, možda si ugledala tračak nade ili si kroz mene videla neke nove puteve, zaboravljene delove svoje mladosti ili nebo slobode, ne znam.

Pričala si.

Odande si gde su šume velike, gde je vazduh rezak i gde zimi zavijaju vukovi. Niko te ne

posećuje, daleko su, zima je u punom zamahu, tamo su putevi zavejani, a voda se zaledi tako da ni led ne krcka pod zalutalim smelim koracima. Treptala sam. Opile su me reči. Rekoh, da sam nekada davno, još kao dete posetila tvoj kraj. Tamo gde su šume visoke, gde gorje odiše svežinom i tajanstvenim mirisima, ali bilo je leto, nisam čula vukove.

Pričala si da imaš sina, da bi volela da ga vidiš, da se nadaš da će stići narednog vikenda, kad hladnoća popusti, a i jak je on, zdrav, hladnoća mu ne može ništa. Gorštak je. Poput onoga na filmu. Najednom si prekinula ispovest o rodnom kraju i zagledala se negde u daljinu, kao da si izašla iz bolesničke sobe, kao da su te neki vijugavi putevi visokih planina zaneli.

- Imaš li još nekog? - Upitah tiho, iz straha da ne narušim sliku iza tvojih očiju. Trgla si se. Kažeš da vukovi mogu biti i ljudi, da si imala vukove oko sebe, ali se nisi dala njihovim ugrizima. Kažeš grešila si, pa možda sada okajavaš svoje grehe. Ali, nadaš se. Bolje ti je. Ovde te dobro paze.

Uzela sam knjigu i pokušala da odem negde drugde, da te ostavim na miru, da bolujem svoju bolest onako kako najbolje umem i znam…

Pitala si zašto ćutim. Da li se plašim? Imam li nekoga? Dece? Muža? Poželeh da ti pričam da te povedem svojim putevima i istrošenim stazama. Gledala si me raširenih očiju. Tog trena je sestra ušla u sobu.

- Vi idete za mnom!

- Meni je ovde dobro, taman smo počele razgovor…

- Bez pogovora!”

Javila sam ti se, svojoj novostečenoj nedovršenoj prijateljice

- Vidimo se, moram na pripremu za operaciju, - ali ti si pogledom već bila negde drugde.

- Nećete je više videti. Do jutra je neće biti. Vreme je da otputuje.

Ostala sam nema sa velikim kamenom na duši.

Oprosti što sam ti zaboravila ime. Znam da si negde gde su jutra bistrija, noći hladnije, a dani ispunjeni mirisom okupanih šuma, da su nepregledne livade pored tebe, a ti hodaš stazama svojih dana po ko zna koji put, s novom nadom u rukama.