Stara keruša

 Ulicom je lutao čopor pasa. Slobodom psećih duša su prelazili raskrsnicu. Nisu se obazirali na trubljenje nervoznih vozača, niti na pogrdne reči biciklista koji su okasneli i zatečeni prvim mrakom žurili svojim kućama. Lakim korakom su prelazili preko njihovih teških i pogrdnih reči. Neki su oko vrata nosili zelene ogrlice što na psećem jeziku nije značilo ništa osim tereta i smanjenja slobode. Mešale  su se boje dlaka i razmenjivali pseći razgovori.

 Bilo je tu ponositih mešanaca, stidljivih avlijanera  u kojima je preovladala jazavičarska krv, a bilo je i nekada belodlakih pudlica  sa sada umršenim dugim dlakama.

 Među njima je mesto predvodnika zauzeo pas bez ogrlice, ali sa etiketom ovčarskog pulina. U očima je nosio nepregledna polja obrasla niskom travom, stada ovaca i čobanina u dugoj kišnoj kabanici koju nije skidao ni kad kiše nije bilo. Voleo je miris trave na njegovim rukama i koru suvog hleba među svojim zubima.  Onda je sve nestalo, zajedno sa čobaninom. Ostao je sam na ivici ovršene kukuruzne njive. 

Našla su se tu  i dva šteneta prolećnog okota  nepoznate rase , nemilosrdno bačenih da uginu od gladi. Čudom su se izvukli iz najlon kese.  Za mesto vođe je konkurisao zlatni retriver, već odavno posivele dlake. 

Njih je iz prikrajka posmatrala sterilisana krupna ženka,  ne upličući se u njihove razgovore i večernje  rasprave. Ona je volela naselje i ženu koja im je svake večeri donosila sitnu hranu koju je nazivala granulama. Ponekad bi joj neko dete donelo kost i bacilo na travu. Uvek bi čekala da se dete udalji,  da je ne gleda kako jede. Ako bi joj neko iz čopora preoteo zalogaj nije marila. Godine su je naučile da ne tuguje ni za čim. Živela je dan za danom najbolje što je mogla u datim uslovima.

Večernje šepurenje mladih je prekinuo, kada se se kao iz vedra neba pljusak,   sivo zeleni mačak. Nastala je pometnja ko će pre, kako i na koji način da ga uhvati. Opšti lavež, panika i bežanje su nadigli veliku prašinu. Stampedo brojnih šapa niko i ništa nije mogao zaustaviti. Mačak se gipkim pokretima popeo na drvo. Našao je sigurnost u krošnji lišća koje je počelo da žuti. 

Dok je čopor jurio oko drveta, skakao na stablo, pokazivao zube, stara keruša je  posmatarala  njihovu neuspešnu graju. Legla je na travu i upijala večernje zrake sunčeve toplote. Znala je dobro da će se pseće društvo  umoriti, a mačak pobeći.