Зорник на тему ,,Прање новца" Мркоњић Град

 Хвала жирију Клуба умјетничких  душа Мркоњић Град на додељеној ми дипломи и награди.

 

,,НАЈОРИГИНАЛНИЈА“ БАСНА
ВЕСНА ЂУКАНОВИЋ  - КИКИНДА
МРАВИ НЕМАЈУ ЦАРА
Није то био обичан мравињак, онај у пољу, препуштен сам себи и становницима који су
живели у и око њега. То је био посебан маравињак. Под његов кров је могао да стане
свако ко је добронамеран.
Цар је прихватао све добронамернике који су својим ножицама доносили некакав
поклон. Додуше није то морао бити баш поклон, већ мала пажња, ситница која је имала
своју величину. Ако није био поклон могло се разменити какво добро из мравињака,
ако ни за шта друго оно за покоју реч хвале.
Како год било, живело се и радило у њему. Било је дана када је напредовао, али је било
и оних када се по принципу ,,два напред један назад живело”. Без обзира на становнике
који су имали своја задужења и волели су да се називају грађанима, било је нерадника,
незналица, паметних, али и оних који су се звали паметнима, а давно су је ко зна кад
изгубили.
Међу њима би се неретко дешавала свађа, понека чарка мањег обима, али то није
забрињавало њиховог цара. Био је безбедан на своме, око њега су облетали поданици,
својим осмесима су хранили његов его који је свакога дана све више растао. Једном је,
док су кроз високу траву пролазили неки људови, чуо , како је један људ ( ваљда се
тако каже, за шта опет није марио), рекао ,,Свакога дана, у сваком погледу, све више
напредујем” што му се опет веома свидело. Чврстим је зглавцима држао ред, мир и
поредак у своме царству да нико и ништа није могло да је натера на напуштање истог.
Док су становници ишли у вечерње шетње онако уморни и исцрпљени од дугог рада на
пољу у сакупљања остатака од људова, он је шетао ујутро. Тада је добијао највише
хвале од случајних сусретника. Није марио што су свакога јутра сусретници били исти
и што су му се кезили својим разјапљеним рилицама. Он је уживао у томе. Само би се
протегао и благо попут божанства махнуо својим префињеним ножицама.
Мравињак је имао низ ходника који су излазили на површину све четири стране света.
Могао је да бира да ли ће исток, запад (те две су јој се више допадале) или стране север
– југ.
Исток- запад стране су биле занимљивије, подложне разним манипулацијама у
зависности од много чега. На њих су утицале руже ветрова које их никада нису
заобилазиле и које су дижући прашину биле добро маскирно одело за закулисане радње
једне и друге стране. Он се трудио да некако удовољи и једнима и другима гледајући
пре свега свој интерес. За поданике га никако није било брига, са њима јој је свакао
било лако, које зрно пшенице, јечма може и клијавог кукуруза и ствар би била сређена.
Исток јој је давао ветар у леђа, а и поданици, бар они који су мање видели, мање учили
или се отискивали у непознато с вером и надом у бољи живот, су га волели, а то је био
важан моменат у свим његовим пословима. С истока је стизало више обећања и лакше
је било прикривати своју неискреност неискренима. Тамо је волео да иде. Дочекивали
би га баш као цара, простирали му меке тепихе под ноге, клањали му се и обећавали
сваку помоћ да поданике држи у миру. Није било важно што је заузврат морао да чини
уступке, да дели најбоља поља пшенице или изворе најбистрије воде. Важан је био
само привидни мир. Додуше позајмњивали су му и новац, па морао је она некад на
одмор, на далеке дестинације, скупе масаже, лифтинге и липосукције, али за лепоту и
мир све. Морао се чинити млађим и лепшом него што јесте. А био је млад и леп с
примесам аминулог времена.

Запад је опет грејао вечерњим зрацима Сунца, топлим и благим, а сумрак је значио
много . Тада се много шта није видело и много тога се могло прикрити и учинити
невидљивим. Запад је опет имао своје интересе, знао је да даје, али и да узима. Њему
нису важни он и поданици већ шнајдерај, па одувек су шнајдери чинили чуда, од
ничега правили свашта и од свачега ништа, а ако се понешто упропасти? Па шта, опет
ће се прекројити и тако у недоглед. Додуше запад је знао да помаже, али је он била
лукав, умео је да балансира између њихових дела и онога што треба да се види. У томе
је имао много помоћника који нису за њега били из љубави према престолу већ су у
тим ,,ситним “ помоћима видели могућност да напредују и остваре било какву добит.
То су биле дивље хорде са најмање морала. Цар је такве највише ценио јер су морали
свој путер на глави добро да чувају како се не би отопио.
Исток и Запад је држао на одстојању не дозвољавајући да се сусретну како би опет све
текло у најбољем реду.
Остао је Север, хладан и мрк, са њега су долазили само хладни ветрови и замршене
сенке. А чуо је и да су тамо негде живели Викинзи-мрави, који су били опасни за све
цареве и краљеве на све четири стране света, тако да је најбоље оставити их на миру и
са њима преговарати у тишини без јавног приказивања. Од њих је добио специјалне
уређаје који су личили на лампице и дозвољавали му да у сваком тренутку зна све што
се дешава у његовом царству. Али и о томе није хтео ни да размишња како се не би
гласно чуло. Он му је по томе био сличан , а опет тако различит. Његове методе су биле
другачије, истанчано префињене и никако му нису пријале.
Југ је био посебан. Њега је волео, иако тамо никада није одлазио, али је знао да из сенке
повлачи конце као у позоришту лутака (мрави су имали своје марионете). Нико није
знао да он попут великог диригента диригује тим оркестром. Ни они сами нису знали,
што му је итекако подизало, како то људови кажу ,,рејтинг” и дају слику о његовој
величини. Југ је био сиромашан и скоро безвредан, а и обећао га је у преговорима са
Западом, што опет нико није смео да зна, поготово не јутарњи шетачи – поданици. За
оне поподневне га није било брига, нека само шетају, то је добро за здравље, нарочито
за добар холестерол. Умели су и мрави да се наједу масне хране па да побесне, зато
нека само шетају.
Та ствар са западом је ишла ,,тамте за мавте” разменити какво добро из мравињака, које
је ионако пропадало поткопано непотизмом, али ни то се никако није могло ставити
пред ,,јутарње” док се не упакује у фини папир који су они џиновски људови одбацили
као смеће на његову територију. Све је лепо ишло по плану, успео је да својом
челичном вољом чврсто држи све узде својим зглавцима.
Док је тако шетао понекад би потекао разговор са неким од случајних јутарњих
шетача:
- Добро јутро пресветли царе” прозборио би сусретник држећи у рукама венац
нанизаних хлебних мрвица - ,,мали поклон за Вас која сте нам мајка, Бог и отац, какву
никада нисмо имали!”
- Лепо од тебе!, а који си ти?
- Знате ја сам онај који је ономад за вашу постељу донео три препеличја пера, лично
сам их нашао и предао Вама да вам на узглављу буде лепо, меко и топло.
- Тако и треба, само штета што није било шест, било би боље! - тада би подигнуте
главе наставио даље до следећег сусретника.

- Добро јутро Пресветли, изволите чен белога лука, они људови кажу да је добар
против вампира и злих духова који се усуђују да с вечери и ноћу шетају око
мравињака, па да вас не омету у слатким сновима!
- Добро кажеш? А што си ми донела само један, требала си барем три, па три су за
срећу, није ли тако? Да си одмах отперјала и нашла бар још два. Какав си ти
поданик...само један...као да сам ја последњи бедник, а не цар!
Примао је ,,мале” поклоне у мрављим вредносним папирима , никако на његово лично
име већ само као поклон, па она не узима из царског трезора, то не би ни за све на
свету, то оставља непотима, а то што му прослеђују, то је већ њихова ствар, а и отворио
је рачун у другом мравињаку, под како то људови кажу псеудонимом.
Док је тако шетао почела је киша. За тили час су се око њега накупили пратиоци,
поскидали капуте да његово величанство не би покисло. У општем метежу насталом
изненадним пљуском низ мрава је потврђивао своје утабане стазе. Свако се кретао
пратећи своје трагове, жеље, хтења и снове и нико се ни са ким није сударао. Нису
једни другима отимали плен или остављали неред за собом, пре су се чинили као добро
уиграни тим( то је постао популаран израз). Када се прва барица створила попут аларма
је одзвонило: време је за предах, склоните се” .
Негде испод лименке коју су људови одбацили је било право место за сакрити се.
Зачудо на истом месту, у исто време испод исте лименке нашла су се два стара друга.
Преживели су свашта, видели су свашта, знали су свашта. Гледали су на живот као на
време дато им да раде, јер им је рад значио све. Нису питали зашто , како, ко, где, њих
је интересовао само рад. Када су чули да су људови још пре сто година имали нека
удружења која су им обезбеђивала боље услове за рад, само су се смејали на то.
Рад је био смисао живота, све друго ниеј било важно. Два другара добра, стара, би се
добро испричала да се није појавио трећи који је увек доносио неки немир свежим
идејама и који је волео оне вечерње шетње пре сунчевог потонућа. Волео је да гледа
ведро небо, да прати трагове звездане прашине и лет падалица у само свитање пре
почетка радног дана.
Рекао им је: ,,Баш сте ми недостајали, Ваши пријатељски осмеси и несебична
подршка, али нећу данас о томе. Данас ћу вам испричати причу.”
- Приче волимо! Почни!- рекао је први мрав.
- Ти си пун прича, па школован си , почни!- рекао је други.
- У мноштву бубаца у коме се није могло разликовати ко је ко, издвојила се један.
Обичан, Црн. Није имао блиставих особина ни много разума, али је умео да говори.
Грленио се. Хвалио се где год да је стигао. Пронашао се у тамним сенкама у којима је
изградио свој готово невероватан свет. Иако нестваран и непостојећи, то је за њега
био рај у који људови верују. Свакога јутра се будио другачији, освеженији , светлијих
опница испод нелетећих крила. Усудио се чак да каже како уме да лети, како се Небо и
Сунце спајају, како се ветар поиграва с његовим крилима. Поредио се с лептировом
седефном провидношћу, с анђеоском белином и чистотом, с крхкошћу кристала
ледених снежних пахуљица. Загонетним осмехом је опчињавао све. Будио се свког
јутра смелији и храбрији окупана сазнањем да је свемоћан и свемогућ. Викао је да је
одзвањало узораним пољима. Звонило је надалеко и нашироко. Неко је слушао и
веровао, неко је слушао и није веровао, а неко се препуштао магнетном гласу и желео
да је ако он. Својих шест ногу је подизао и од њих стварао илузију оплетених
паукових мрежа из којих се није могло побећи. Подизао се, издизао , али је ипак сваке
вечери у сан тонуо, а свакога јутра се будио као бубац.

- Каква ти је то прича? Каква бубац, па ми смо мрави! - рекао је први мрав.
Други је рекао: ,,Добра ти је прича. А шта је са наших шест ногу?
- Добре су , само нека трају. Ехеј...нема више кише. Само још реч: МРАВИ НЕМАЈУ
ЦАРА!
- Идем да радим, можда зарадим, а други нека перу оно што зарадим, видимо се
неки други пут.
У исто време поданици су својим телима направили мост како би цар могао да уђе у
мравињак кроз јужна врата. Тамо му је ветар најбоље дувао у леђа.