На ЛАЛОШКОМ покоји стих

 ГЛЕДИМ

Гледим
трагове детињства мог
колске путеве срца банатска
што у небеса грабиду кораком дугачким.

Спаваду стари багреми
украј пута куд идеду сами
патуљци њива панонски
што  тиим зовом будиду макове цветове црвене.

Ћуту усамљени млади изданци
тек стасалог жита
Стра их гнева Громовника
па пуштаду да мак цвета
Гледим и стра ме од дуга мрака .

У даљини патуљци откидаду класи
мрвиду и
 и читаду прстима кратким
тајне зрна што идеду
земљаним путем предака.

Дозиваду небо и кишу
и земљу
даједу своју душу
забораву плитка ума.

Радидиду, дуго па полако утонеду
у први сумрак а онда у ноћ
док звезде пададу.

Стра ме дугачког мрака и кратка дана
Тела би да вичем, молим
А патуљци нестаједу с видика мог.



Гледим
трагове детињства мог
колске путеве срца банатска
што у небеса грабиду кораком дугачким.






ТУЂЕ
Кроз мрак певаду они што мрзиду живот
што војеваду  туђе снове
ратуједу са изгубљеним голубовима
а паткама глуварама што беже
од пушака отимаду душе.

Дани им даруједу да
подносиду зло своје  и ноћ чекаду.
Кроз мрак носиду страове своје
скриваду одбачене љуштике
посећиваду греове што скриваду.

Кроз мрак одапињеду  стреле
дотичеду реке
заборављаду скеле дрвене што и носе
па мрсиду гране зелене што милуједу воду реке.
Кроз мрак певаду
Кроз мрак живиду
снове туђе оживљаваду и присвајаду.

Дане мрзиду, светлост мрзиду
жалиду за тим што сањаду
и опет ноћ чекаду.






ШТА БИ

Шта би док пољима свираду
ветрови погрешни праваца
док им се јекови одбијаду
о бескрајна поља
расцветали булки?

Шта би док ретки сунчеви зракови
јављаду ројевима пчела
зовље поља црвених?

Шта би док сама гледим бој танки крила
у безмерју пространства равна?

Да запојем, запевам,
Оченаш очитам?
Ди да отерам казну изгзубљеног пролећа
због грешна човека?
Шта би у немоћи својој
у пустоћи дана дугих?

Шта би?

ВЕЧЕРА

Прико мене пришло млого лета

и млого ветрови налета

ал ко ономад никад нисам прошо

нисам знао ни ди сам пошо, ни ди сам дошо

у кафану ја сам ишо

братију чашћаво, никог нисам слушо

кад црева закрчиду, мркло доба

право време да се рана проба

дал је ручак ил вечера, пито нисам,

са шпорета шепру скино сам

месо тврдо, чорба горка

срчи, срчи све у шест

ракија ми помутила свест

вичем: Маро, ди си ти

па ти не знаш кувати

с ким сам главу везо

боље да сам чвор на ногу завезо

да сам пао , ногу сломијо

да те за брак нисам молијо.

Ћути Мара, снове сања

не чује моја запомагања

ди ћу, куд ћу, морам јести

док имадем мало свести.

Шта сам појо, појо ,

ал оћеш, ко дериште и јо-јо

подригиво , воду сањо и пустињу неку

па све одам по јендеку

воде нема , сучеду се дрва сува

искачеду иза дина нека слана свињска ува.

Кад се с први петли Мара диже

с крила лаки до смедеревца стиже

да нарани пијетренке

долетиду до мог мозга ко клетве

,,Шта си појо, кад је ту

пуна шепра на шпорету?

Ти си појо, ти си појо,

помију су масну појо

опирачу ону ронђу, што машћу с шепре скида.

Срце ми се од смија кида,

па сад у бирц иди који

нек се смиједу и пајташи твоји. “

Болестан сам три дана бијо

нисам се опирачи смијо

боло ме је стомак цео

и био сам скроз невесо.

Шетаду пијетренке

гледиду ме ко фрајле неке.

Ћутим, ћутим вадим флеке.  

 

 

 

КОРАЧАДУ ДАНИ МОЈИ

Корачаду дани сиво офарбани

идеду с ђаволом подруку

стојим укочен од смија њиног.

Тешке речи смрдиду из

разјапљени уста безуби

још дуваду дах отровни

отет с урасли у коров њива заборављени.

Укопо сам корен у рупу без дна

поно на леђа грумен земље суве

испод које спаваду отац и браћа

и мајка коју никад нисам видо.

Нигди људи, нигди гласа

нигди да с појави ока сјај

само мачови исукани претиду

и ко гаврани црни грмиду.

У инат дишеду млади изданци зове

па свираду песму стару

слушам, бројим ђаволу зубе,

а корачаду дани моји.

 

 

ВЕЧЕРА
Прико  мене пришло млого лета
и млого ветрови налета
ал ко ономад никад нисам прошо
нисам знао ни ди сам пошо, ни ди сам дошо
у кафану ја  сам ишо
братију чашћаво, никог нисам слушо                                                                                     
кад црева закрчиду,  мркло доба
право време да се рана проба
дал је ручак ил вечера, пито нисам,  
са шпорета шепру скино сам
месо тврдо, чорба горка
срчи, срчи све у шест
ракија ми помутила свест
вичем: Маро, ди си ти
па ти не знаш кувати
с ким сам главу везо
боље да сам чвор на ногу завезо
да сам пао  , ногу сломијо
да те за брак нисам молијо.
Ћути Мара, снове сања
не чује моја запомагања
ди ћу, куд ћу, морам јести
док имадем мало свести.
Шта сам појо, појо ,
ал оћеш, ко дериште и јо-јо
подригиво , воду сањо и пустињу неку
па све одам по јендеку
воде нема ,  сучеду се дрва  сува
искачеду иза дина нека слана свињска ува.
Кад се с први петли Мара диже
с крила лаки до смедеревца  стиже
да нарани пијетренке
долетиду до мог мозга ко клетве
,,Шта си појо, кад је ту
пуна шепра на шпорету?
Ти си појо, ти си појо,
помију су масну појо
опирачу ону ронђу, што машћу с шепре скида.
Срце ми се од смија кида,
па сад у бирц иди који
нек се смиједу  и  пајташи твоји. “
Болестан сам три дана бијо
нисам се опирачи смијо
боло ме је стомак цео
и био сам скроз невесо.
Шетаду пијетренке
гледиду ме ко фрајле неке.
Ћутим, ћутим вадим флеке.

         
КОРАЧАДУ ДАНИ МОЈИ

Корачаду дани сиво офарбани
идеду  с ђаволом подруку
стојим укочен од смија њиног.

Тешке речи смрдиду из
разјапљени уста безуби
још дуваду дах отровни
отет с урасли у коров њива заборављени.

Укопо сам корен у рупу без дна
поно на леђа грумен земље суве
испод које спаваду отац и браћа
и мајка коју никад нисам видо.

Нигди људи, нигди гласа
нигди да с појави ока сјај
само  мачови исукани претиду
и ко гаврани црни грмиду.

У инат дишеду млади изданци зове
па свираду песму стару
слушам, бројим ђаволу зубе,
а корачаду дани моји.


 

  Г