Suncokreti

Lagani žal, za minulim vremenom i satima koji suviše brzo prelaze u dane, mesece, godine, vekove... dodiruje um i osećanja. Uvek prisutna skrivena vremenska  vila koja donosi i odnosi, dariva i uzima. Jedino ona ostaje večno mlada. Jedino njoj godine ne mogu ništa. Krade neprimetno. 
Čovek ne oseti.
Unutrašnjost ostaje ista, spoljašnjost se narušava, izdajnički otkriva minula stradanja i radosti. 
Zavlačimo se ispod nevidljivih pokrivača čvrsto ubeđeni u ličnu bezgrašnost, a grešnost svih ostalih.
Sebični smo u svojim mislima. Zatvoreni za male sreće, otvoreni za stalnim zovom nekih prošlih vremena kada su ljudi bili drugačiji i bolji.
Raduje me pročitan stih, lepa reč otvara oko i budi laganu radost.
Osećam zov prirode.

Ravnica je pukla. Preplavila se suncokretovim cvetom, zelenim kukuruzima i poljima sa ostacima pokošene pšenice. Negde se u daljini spojila sa nebom i šapuće o bezvremerju. Sutra će se opet,  o novom danu, sresti na istom mestu i u skoro isto vreme, biljke i sunce. Zemlja i nebo.
Sunce je duboko na zapadu. Lako dodiruje opuštene kukuruze. Umorni suncokret  se oprostio od poslednjeg snažnog  sunčevog  zraka. Okrenuo se spreman da s večeri dočeka jutro. Glave su se s čudom večnosti okrenule prema istoku, spremne da dočekaju novi dan pre završetka starog.
Rugaju  se ljudima.
Podsmevaju se ljudskoj slabosti.
Pokazuju samu radost.
 

Suncokret (Hellianthus annuus) ili podunac, đirasol, tornizol, čije botaničko ime Helianthus potiče od grčkih riječi helios (sunce) i anthos (cvet) je jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice glavočika (Asteraceae).Moze i ovako:

Sonnenblume;

napraforgo;

sunflover;

tournesol...
i jos bezbroj puta izgovoren na različitim jezicima.

Naravno nezaobilazni Vinsent van Gog im  nije ododleo. Načinio je čudo svojom kolekcijom divnih krupnih cvetova, kod njega otrgnutih od prirode i smeštenih u vaze na mnogo načina.
Jedne noći je ispod njegove slikarske četkice izašlo mnogo slika suncokreta. Grouničavo je nanosio slojeve žutog na slikarsko platno. Četkica je činila čuda. Slikar se predavao potpuno. Nije osetio ni glad, ni svežinu letnje noći. Želja za hvatanjem lepote ga je obuzela u grozničavom naletu. Slikao je i sklikao.  Izletali su suncokreti. Nalazili su svoja mesta. Pevali su i plesali.
Ne zna se koliko je slika nastalo.  Sačuvano samo nekoliko. Trebalo je mnogo vremena da ljudi u njima vide nemerljivu lepotu.


Zlato cveta,
Miris cveta,
Lepota suncokreta,
Poruka kroz vazduh donešena,
Dalekih meridijana glas:
Poštovanje,
Ljubav,
Vitak stas,
Poštenje,
Darivanje
Kroz jednostavan
Suncokret.


  Kao vojvodjansku dušu ni mene nije mogla zaobići magija suncokretovog cveta. Pokušala sam da na svilu prenesem deo čarolije i da ovako nesavršena uhvatim delić čuda prirode. Lepota i radost su veliki, neuhvatljivi.
   Na našoj širokoj vojvođanskoj ravnici mogu se videti nepregledna polja pokrivena bezbrojnim tepisima žutih cvetova. Plešu, vesele se i šapuću samo njima znane tajne života. Večito radni, okrenuti Suncu, po cele dane neumorno prate Sunčev hod po širokom nebeskom svodu. Pas se privio uz nogu gospodara. Oseća vreme za tišinu i mir.
Čudo prirode na delu.

Mozda bi  se zagledani u beskrajna polja zlata mogli zapitati o životnom cilkusu koji je predodredjen za sva živa bića i o genetskom kodu koji se prenosi iz jednog života u drugi nezavisno da li su to biljke ,životinje ili toliko uzvišeno nesavršeni čovek.

Neko cudno vreme doslo!

Ni toplo ni hladno, onako dosadno. Suv vazduh, sve teže prolazi kroz pluca i nekako guši. Još kad pirne vetrić, pa malo rastera miris trulog opalog lišća koje izaziva ono dosadno kašljucanje. Komunikacija slaba, svi se nekako povukli i ćute. Po neki redak prijatelj prodje i lenjo mahne rukom.
  Takvi  ljudi ne razumeju jedni druge  ili neće da razumeju, uvek nešto zameraju, kritikuju ...uopšte,  sposobni samo za izricanje kritickog misljenja, bez pokušaja ili nagoveštaja bilo kakve pozitivne ideje.
  Eto i ja kritikujem druge, ne mareći za svoju krivicu, za svoje ukopavanje, svoju ličnu filozofiju, koja traži samo razumevanje i  bar nečiju podršku.
 Naš veliki pesnik Dusan Vasiljev je napisao stihove:
          ....dajte meni samo času zraka
              i malo bele jutarnje rose ,
             ostalo vam na čast...
Pravo osecanje za sumorni jesenji dan.
Jos jedna slika na svili, pozno jesenji dan, samo priroda, bez ljudi. Ona je u svoj svojoj lepoti dovoljna sama sebi.

Zejtinlik!

Srpsko vojničko groblje u Solunu, u Grčkoj. Podigao ga je kralj Petar Karadjordjević u znak zahvalnosti poginulim srpskim vojnicima na Solunskom frontu 1918 godine. Slava im!

Na početku stihovi Milutina Bojica: Plava grobnica . Čuvši ih iz usta drhtavog starca ...nezaboravno.
Milutin Bojić Plava grobnica

Ukoliko se nadjete u Solunu obavezno ga posetite. Doživećete osećaj mitske preuzvišenosti i strahopoštovanja. Svaki kamen, pesak, ugrejani krst na ovom svetom mestu prica svoju pricu: Ono sto je video i doziveo, ali i pricu o generacijama ljudi koji su se poklanjali senima junaka.
 U kripti crkvice se nalaze Knjige poginulih vojnika  željnih svoje otadzbine. Možete ukoliko imate strpljenja potražiti svoje pretke koji počivaju na ovom svetom mestu.

 Kripta donosi nova imena ,čini se bezbrojna ,pa suze same naviru.
Velika imena srpske istorije....
Kraja nema ...
Kada je kralj Petar kupovao zemljiste za groblje ono se nalazilo na periferiji Soluna -Tesaloniki kako ga Grci zovu. Vec odavno to mesto nije na periferiji .
  Ne moze se zaobići ni odani čuvar groblja g. Mihajlovic Djordje, praunuk prvog čuvara, samog preživelog solunca, saborca poginulih. U vreme naše posete imao je povredjenu ruku što je ceo doživljaj činilo upečatljivijim.Od njega čuh da je luster u kripti načinjen od ostataka granata sa Solunskog fronta .

Posle posete sledi stari srpski obicaj: rakija i ratluk, pa se priča nastavlja....
Ovde se može reći da istorija nije mrtva, ONA ŽIVI!
Pesma za pustiti suzu:


Tamo daleko

Ribice

Ribice:  blizu ,a tako daleko!

    Zasto tako čudan naziv ? Koliko nas se našlo u takvoj situaciji ?Blizu ,a tako daleko?Odlazimo na posao,kontaktiramo sa ljudima ,a u stvari ne poznajemo se ,ne znamo o njima ništa. Velika praznina bez reči i bilo kakvih osećanja.Sve se preliva u nekakvoj veštačkoj svetlosti koja sija ali ne daje svetlost .
   Na ulici mnoštvo ljudi ,pa kao u nekom filmu samo prolaze pored nas .Retko ko zastane ,a još ređe nešto zapita.
   Na izled iste , plivaju divne , uživaju u lepoti životne tečnosti koja ih okružuje ,a svaka gleda na svoju stranu ,ide svojim putem nezavisna od one druge.
   Srecan je onaj ko oseti toplinu ,ima sa kim da podeli i radost i tugu  i brigu i želju .Otvorimo se za lepu reč.
Ribice neka ostanu na svili,daleko , a mi neka budemo blizu.
Za kraj jedna pesma neobicnog sklopa reči:
https://www.youtube.com/watch?v=SuYDtebysHs

Ljiljani

Mirisni ljiljani .Ovoga puta u  lepom ramu ,na svili.

Imamo i zute narcise ,neko ih zove kukurek.Nista manje lepi ili mirisni od belih .Ovako izgledaju na svili.

Postoji legenda o prelepom mladicu Narcisu koji se zaljubio u sebe samoga.Tuzna prica .Kod nas postoji cvet sa takvim imenom .Ovo su moji narcisi na svili.

Jos malo finih stvari na svili.Bulke!Leti pre zetve psenice polj su pokrivena crvenim makovima -bulkama .Veoma zivopisno za oko ,a mucno za vlasnike njive.
,,Sve sto cveta htelo bi da cveta"

Salas

Salas ,kuca nasih dedova, napravljena od blata, dobra za boravak leti. Nije bilo potrebe za klima uredjajima. Na žalost polako nestaju. Ruse se. Ovo je moj salas na svili. 

Veoma nezna i lepa biljka nasih livada i dvorista jeste Bela rada ili Lepa Kata  zavisi od toga u kom kraju nase zemlje raste. Svejedno ona je divna, nezna i interesantna biljka veoma blagog mirisa. Ovako izgleda naslikana na svili.

Slika  na svili :Jorgovani i lale!

Milorad mačak koga više nema

Jos jedan mačak naše familije Milorad.
Milo i rad.Neobična kovanica koja daje veoma lepo ime, ime koje mnogi govori . Jeste da za dotičnog gospodina doslovno nije imalo značenja, jer on ni najmanje nije voleo rad. Nije imao ni razloga da ga voli. Uživao je u životu, disao je punim plućima, nikoga nije molio ni za šta, jednostavno takve potrebe nije imao. O njemu je napisana priča na ovom blogu pod nazivom ,, Savršen život,,.
Na žalost ne vole svi ljudi životinje. Neko u našem komšiluku ima izrazitu mržnju prema četvoronožnim srodnicima divljih mačaka. Mnogo mačaka je nastradalo, među njima i naš ljubimac.
Dakle Milorada više nema, ostaju samo fotografije i uspomene.

Na svili se mogu slikati razliciti motivi.Ovo je čuvena srpska freska koja se nalazi na zidu manastira Mileševe. Ona na sve posetioce manastira ostavlja poseban utisak. Kada sam posetila manastir doživela sam da me pogled Belog Andjela prati.
Poželela da tako nesto imam u svome domu. Ovo je moj Beli Andjeo.