Suncokreti

Lagani žal, za minulim vremenom i satima koji suviše brzo prelaze u dane, mesece, godine, vekove... dodiruje um i osećanja. Uvek prisutna skrivena vremenska  vila koja donosi i odnosi, dariva i uzima. Jedino ona ostaje večno mlada. Jedino njoj godine ne mogu ništa. Krade neprimetno. 
Čovek ne oseti.
Unutrašnjost ostaje ista, spoljašnjost se narušava, izdajnički otkriva minula stradanja i radosti. 
Zavlačimo se ispod nevidljivih pokrivača čvrsto ubeđeni u ličnu bezgrašnost, a grešnost svih ostalih.
Sebični smo u svojim mislima. Zatvoreni za male sreće, otvoreni za stalnim zovom nekih prošlih vremena kada su ljudi bili drugačiji i bolji.
Raduje me pročitan stih, lepa reč otvara oko i budi laganu radost.
Osećam zov prirode.

Ravnica je pukla. Preplavila se suncokretovim cvetom, zelenim kukuruzima i poljima sa ostacima pokošene pšenice. Negde se u daljini spojila sa nebom i šapuće o bezvremerju. Sutra će se opet,  o novom danu, sresti na istom mestu i u skoro isto vreme, biljke i sunce. Zemlja i nebo.
Sunce je duboko na zapadu. Lako dodiruje opuštene kukuruze. Umorni suncokret  se oprostio od poslednjeg snažnog  sunčevog  zraka. Okrenuo se spreman da s večeri dočeka jutro. Glave su se s čudom večnosti okrenule prema istoku, spremne da dočekaju novi dan pre završetka starog.
Rugaju  se ljudima.
Podsmevaju se ljudskoj slabosti.
Pokazuju samu radost.
 

Suncokret (Hellianthus annuus) ili podunac, đirasol, tornizol, čije botaničko ime Helianthus potiče od grčkih riječi helios (sunce) i anthos (cvet) je jednogodišnja zeljasta biljka iz porodice glavočika (Asteraceae).Moze i ovako:

Sonnenblume;

napraforgo;

sunflover;

tournesol...
i jos bezbroj puta izgovoren na različitim jezicima.

Naravno nezaobilazni Vinsent van Gog im  nije ododleo. Načinio je čudo svojom kolekcijom divnih krupnih cvetova, kod njega otrgnutih od prirode i smeštenih u vaze na mnogo načina.
Jedne noći je ispod njegove slikarske četkice izašlo mnogo slika suncokreta. Grouničavo je nanosio slojeve žutog na slikarsko platno. Četkica je činila čuda. Slikar se predavao potpuno. Nije osetio ni glad, ni svežinu letnje noći. Želja za hvatanjem lepote ga je obuzela u grozničavom naletu. Slikao je i sklikao.  Izletali su suncokreti. Nalazili su svoja mesta. Pevali su i plesali.
Ne zna se koliko je slika nastalo.  Sačuvano samo nekoliko. Trebalo je mnogo vremena da ljudi u njima vide nemerljivu lepotu.


Zlato cveta,
Miris cveta,
Lepota suncokreta,
Poruka kroz vazduh donešena,
Dalekih meridijana glas:
Poštovanje,
Ljubav,
Vitak stas,
Poštenje,
Darivanje
Kroz jednostavan
Suncokret.


  Kao vojvodjansku dušu ni mene nije mogla zaobići magija suncokretovog cveta. Pokušala sam da na svilu prenesem deo čarolije i da ovako nesavršena uhvatim delić čuda prirode. Lepota i radost su veliki, neuhvatljivi.
   Na našoj širokoj vojvođanskoj ravnici mogu se videti nepregledna polja pokrivena bezbrojnim tepisima žutih cvetova. Plešu, vesele se i šapuću samo njima znane tajne života. Večito radni, okrenuti Suncu, po cele dane neumorno prate Sunčev hod po širokom nebeskom svodu. Pas se privio uz nogu gospodara. Oseća vreme za tišinu i mir.
Čudo prirode na delu.

Mozda bi  se zagledani u beskrajna polja zlata mogli zapitati o životnom cilkusu koji je predodredjen za sva živa bića i o genetskom kodu koji se prenosi iz jednog života u drugi nezavisno da li su to biljke ,životinje ili toliko uzvišeno nesavršeni čovek.