Dolazi veče

Bez zvuka , tiho 

dolazi veče. 

Nestaje ukradeni dan

u beskraju potrošenih.

Zove zaboravljeni prijatelj

slikom lika svoga u sećanja 

dojučerašnje druženje 

obojeno pukim smehom.

 

Spava u daljini slobode 

usamljeni vetar

prošlog života

uvijen u potrošeni crveni ogrtač. 

Bez zvuka, tiho

dolazi veče.

Delić raja

 

Nije slučajno da se zbirka pesama zove

,,Delić raja". 

Kako bismo se iskupili za
svoje grehove, ako ne čistim mislima pretvorenih u  stihove. 

Zahvaljujući izdavaču, priređivaču, uredniku i članu žirija Goranu Mijuljkoviću do mene je stigao zbornik obojen bojama raja. Rascvetao i vedar obogaćen stihovima koji plene.

Na samom početku kao najlepši rajski cvet nalaze se stihovi Miroslava Antića: 

 

,,Nasloni svoje vreme na moje

tako će večnost duže trajati"  -

Zaista. Pokušali smo, naslonili  se jedni na druge, sjedinili u pregršt raznobojni, dostojan svoga mesta književnom trajanju. 

U zbirci se među odabranima nalazi moja pesma : 

MISLI

Hvatam odbegle misli

Prebrzo grabe nevidljivim korakom.

Lete poput ždralova.

Prebrzo prevaljuju razdaljine mojih dana.

Gube se u nedogledu oka

Spremnog za treptaj.

Beskrajno prostranstvo travnatih

Snenih livada detinjstva mog

Ih skriva, čuva, 

Ne dozvoljava da ih svetlost obasja.

Naprežem sluh.

Vid pooštravam.

Hvatam.

One se  migolje gipkih tela 

Pomazanih mirrom.

Držim njihov miris donešen iz daleka, 

Iz beskraja dana kada prvi put

Udahnuh i zaplakah.

Pobedu odnose one.

Neuhvatljive,

Odbegle. Skrivene.

 

Iz pogovora zbirke ,,Delić raja" : 

Jednostavno rečeno i napisano. Pesme pokazuju i oslikavaju jedno vreme i  nas u njemu. Te sličice ostaju za sva vremena. Ostaju u večnosti.

Abraham Adler

 

Između dva sveta

 S polovine januara kada se na protekle dane  polako hvata prozirni veo, a dani
praznovanja ostaju za nama, do mene je stigla dugo očekivana zbirka  pesama koja je upriličena  u čast velikog i zagonetnog pesnika.

Deo sam ovogodišnje Zbirke  pesama,,Između dva sveta"  čije je izdanje posvećeno pesniku Branku Miljkoviću.

Jedna od meni omiljenih  pesama:

Noć jača od sveta

Branko Miljković

O, koje li je vreme u kosmosu
Sazdan od zvezda rujni ponor cveta
Prevazilaziš se maglom preko sveta
Nema uspavanke za srditu joj rosu

Jača od sveta noć tajnih prepleta
Očara prazninu zaspalog tela što se osu
Zvezdama kad san ti sadi u potiljku lozu
I ptice sleću u kamen sa dleta

Nek župlja senka nestanak tela slavi
Jedno je vreme u srcu drugo u glavi
Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje

Mi znamo da je od prošlosti veće
Sve čega nema i što biti neće
I da svet ovaj prazno odjekuje.

 

Ovogodišnja zbirka simboličnog naziva odražava sve nas. Nismo li svakodnevicom

svojom rastrzani između dva sveta? 

Ne živimo li uporedo različite svetove? 

 Ne tinja li u  nama neki drugi svet, koji strpljivo čela svoj put ka slobodi. Negde je duboko skriven, pritajen.  Negde je zaboravljen, a negde zauvek izgubljen.

Nalazimo se na raskršću severa i juga, istoka i zapada. Odolevamo vetrovima začinjenim mnogim tajnama. Ponekad se prepustimo plimi ...

 Tražimo odgovore.

Postavljamo pitanja. 

Zahtevamo rešenja.

Čast mi je što je moja pesma,,Tražim život" našla svoje mesto  u ovoj zbirci. Čast mi je što se moje ime nalazi pored imena ostalih pesnika. Nadam se nekom skorom viđenju. 

Moja pesma : 

TRAŽIM ŽIVOT

 

Dok tišina zvoni pustom ulicom

Tražim život.

 

Oblak je sivi obojio nebo

Caruje

Retki letač stisnute duše ćuti

Tuguje

Ispraća na daleke staze dojučerašnje priojatelje.

 

Lakim krikom grabi kroz dugo čekanu vlagu

Žuri 

Vitkim nogama se spušta na granu dunje

S koje u čudu gledaju krupni plodovi.

Ne razume raskvašeni list

Prazninu srca ućutale ptice.

Raduje se najavi jeseni.

Dok tišina zvini ulicom

Tražim život.

Zahvaljujem organizatorima.

Nemam odgovor

Stojim na pragu dana

Probuđena pitanjem.

U raskoši svetla sunčevog zubatog

Držim dvoumljenje.

 

U začetku zimskih snova

Pojačanih razmišljanjima 

O nevidećem mesecu

Nemam odgovor. 

Ilusttracija: Pitanje (prva slika urađena 2021.)

Prvi sneg u januaru

Beše li kada prvoga snega 

Beline čiste, neokaljane 

U januaru?

 

Predskazanje

Predviđanje

Nagoveštaj

Milosti nebeske ?

Kazne? 

Kradem hladni sjaj  pahulje

Merim je na dlanu 

Staklo naočara belinom pokriva

Druga i treća i tako redom...

Hvatam severni vetar

Zimu za skut vučem 

Postavljam pitanja bez odgovora

I koračam, koračam.

Bolje da ne pitam

S koje god da je strane gledala dobijala je drugačiju sliku,  iako je gledala u istu
stvar. 

Koja je to stvar bila nije znala. Po glavi joj se vrzmalo sve  i svašta. Da li je merila, ljude, koronu, platno za stoljnjake ili kafu iz vakum kesice koja sigurno nije imala prikazanu gramažu. 

Izostajao je potpuni prikaz gledanog.  

Da li je problem u vremenu? 

U sivilu istih dana?

U ponavljanju istih, u šareni papir upakovanih reči? 

Nije odusatajala. 

Potražila je u najdubljoj fioci stola zaboravljeni krojački metar. Nije ga koristila...

-...pa dobro , nisam, nije  to greh. Ko će šiti na ovo vreme, a nemam ni potrebe. Rasparano ostaje rasparano bez nade da  će spojeno dati novo. O , Bože, kakve li me to misli obuzimaju? Rasparano i novo, počela sam da se gubim u sopstvenoj koži. Da ga ja uzmem, pa da merim... 

Posao je potrajao duže nego što je mislila. Metar je imao dva kraja i dva početka. Mogla je da meri s jedne i druge strane. To je i radila. Problem je bio što je isti metar davao dve različite mere. Blago je zatresla glavu. Da li to ludi, da li je obuzimaju  tajne mračne sile ili  ko zna  šta joj se uvuklo u glavu , pa ne vidi i razanaje očigledno.  

Ustala je, na brzinu progutala zaostatak novogodišnje večere, zalila ostatkom izvetrene koka kole, koju ne bi smela, zbog povišenog šećera...

-..Ali praznici su...-rekla je sama sebi ili nekoj sili koja je blago uznemirila vazduh u sobi.

..,da stvar bude začinjenija sa tacne je krijući od sebe pojela dva parčeta torte da se ne bace. Ponovo je merila. Opet različite mere.  Da proba sa vagom pitala se?

Dok je poslednji glas pitanja klizio s usna, bacila je metar, na brzinu se obukla, obula i pojurila napolje. Zaustavila se kada ju je poprskla hladna kiša. Uzela je kišobran.

-O , ljudi, danas ništa nije kako treba, još i kiša umesto snega, pa ko da ne poludi? Još sam samo ja normalna, ako jesam? Bolje da ne pitam.

Srećna Nova godina

 Poštovani prijatelji

Zahvaljujem na  posetama,  čitanjima mojih zapisa, na vremenu koje ste mi posvetili.

Da posedujem čarobni štapić poput vile iz bajke, izbrisala bih sve što nam je ovu godinu učinilo teškom. Nestale bi sve naše tuge. Zabrinutost bi se pretvorila u beličaste oblake koji bi se vinuli negde daleko, toliko da zaboravi put kojim je krenula. Nedostajanje koje nas sve ispunjava bi nestalo. 

Ono što mogu jeste da vam poželim svega dobroga, zdravlja, vere i snage da će nam Nova godina ispuniti bar neka očekivanja.

U godini tvojoj

ovoj Novoj

koraci da odzvanjaju ulicom dana tvojih

razgovori da poteku s usana tvojih.

Prijatelji te posećivali.

Porodica se širila.

Radosti kola vodile.

Srećno! 

 

 

Treći- poslednji deo: Gde se ne meri

 GDE SE NE MERI

Prolećno buđenje je počelo u tišini. Gotovo sablasnim znacima koji su obavijalu kuću. 

Teško je disala. 

Osećala sam to.

Čoveka nije bilo. Izlazila je žena i sin. Ozbiljni i zabrinuti, nisu obraćali pažnju na mene. Ćutala sam. Počela sam cvetanje kao nikada do tada. Načičkao se beli cvet potpuno prekrivši moje grane. Nisu se videle. Beli grozdovi cvati okitili su moje drveno telo čineći od njega nestvarnu vilu darovanu proleću. 

Radosti mojoj nije bilo kraja kada sam čula čovekov glas: 

-Odabrao sam pravu šljivu! Biće to rodna godina! Pogledaj koliko ima cvetova.

Oči je upro u moje grane. Sijale su godine rada, truda,  vedri vode koje je darivao i  beskrajna  ljubav uložena u moje detinjstvo i mladost.

Čovek je bio u kolicima. Nekako sam osetila da je to poslednje proleće koje vidi,  da su to poslednji cvetovi koje mu mogu podariti.

Terala sam vrapce, odolevala vetrovima, svađala se  sa dosadnim čvorcima. Uspela sam da održim rod. 

Plavile su se moje grane pout plavog neba. Čovek je sedeo u svojim  kolicima srcem punim radosti.

Došao je dan da budem obrana. Smederevac je čekao. Velike vangle su bile spremne. Unuk je stajao tik uz kolica. Žena i ćerka takođe. Žena je zatresla drvo. Znala sam šta treba.

 Pustila sam sve plodove sa sebe.

 Dete se smejalo. Čovek se smejao. Svakim potresom je smeh bivao veći. Mirisao je slatki sok moga ploda.

 Dala sam sve. 

Čovek se radovao kao nikada pre. Izašla je komšinica pozvana smehom. Bilo je šljiva i za nju. Krupne su padale. Dete je punilo čovekovo krilo. Iz očiju su potekle suze radosti. Bio je na tren oslobođen bola obolelih kostiju. Za trenutak se bol izbrisao. Komšinica je odnela punu vanglu opranu svojim suzama.

Viđala sam ga ređe. Više vremena je provodio u bolnici. Onda je jednoga dana došao. Tražio je da ga izguraju na ulicu, da me pogleda još jednom. Izmršavelim prstima je dodirivao moje telo. Krckali su prsti, lice se preplavilo  bolom. Nije se žalio. 

Poželela sam da nisam šljiva, drvo, stablo i plod. Zaželela sam da sam vidar drevnih svetova, da imam znanje. Poželela sam da mu olakšam bol. Niz moje stablo je tekla smola, lepljiva, ona koja je nekada mogla da stvori ćilibar.

Jutro je osvanulo gužvom. Znala sam da je otišao negde odakle se neće vratiti. Ćutala sam i spremala se na dugo zimsko spavanje.

Novo proleće je donelo novo cvetanje. Bez radosti. Ćerka je  velikim makazama odrezala najlepšu granu i odnela je put groblja.

Leto je prošlo u tišini. Nisu mi smetali ni vrapci ni čvorci. Zaljubljni parovi nisu dolazili.

Jesen je sina dovela pod moje stablo. Nakupio je šaku zrelih plodova pa odjurio put groblja.

Pekmez se kuvao u tišini.

Nizale su se godine. Jednoga dana žena se nije pojavila na ulaznim vratima. U vlakna moga stabla se uvukla vest da je i ona otišla stazom nepovrata.

Umorila sam se. 

Od dočekivanja i ispraćanja žitelja male kuće. Umorila sam se od godina i nepoznatih ruku koje su sa mene nemilosrdno otkidale grane i  trgale moje nedozrele plodove. 

Umorila sam se.

S proleća sam malo cvetala. Malo ću plodova podariti.  Sin , sada već čovek me je okopavao i zalivao, želeo je da mi produži život. 

Prošla je još jedna godina. 

Ovog proleća nisam cvetala. nisam pustila listove.Kroz moje telo je sok prestao da struji. Snage imam da dočekam da moj koren izvade iz zemljanog doma.

- Zašto je ne izvadiš?-toliko puta sam čila pitanje. 

-Zar ne vidiš da je suva?

 Pustiću je još do proleća, možda se oporavi..krene...

-Ti ćeš do proleća, ostaću samo ja- rekla je kuća.

- Do proleća. Da.Izvadiće moje suvo telo, iseći ga i složiti pored cepanica u staroj šupi. Jedva  ću čekati dan kada ću se u beličastom dimu iskrasti kroz odžak i pridružiti se njemu i njoj  u nebeskim visinama, tamo gde se sve duše sastaju, gde se ne meri ko je ko, gde nije važno da li si čovek, pas, mačak ili šljiva.

Naslov priče: Život jedne šljive

Deo drugi: Zaspala sam

 Deo drugi:

Zaspala sam

Izašla je žena. U rukama je imala makaze za orezivanje biljaka. Ja sam biljka. Hoće li ona to mene?

Brzim rezovima je skidala krupne ružine cvetove s grma  ispred kuće. Padale su na sitnu prašinu. Brzo je nastala gomilica. Ruža je plakala. Ja sam ćutala. 

Onda je izašao čovek. Nosio je ašov i punu kofu vode.

- Kupio si  lep i zdrav izdanak. Biće to dobra i rodna vrsta. - čula sam. Samo sam se lagano pomerila, dotaknuta njihovim dahom.

Iskopali su duboku rupu. Radili su složno, smenjujući se. On je ašovio, ona zemlju izvlačila prvo krupnim svojim šakama, a zatim motikom sa dugom drškom.

U rupu su sipali stajsko đubrivo i vodu. Oslobodili su me jutanog omotača. Moj koren se našao u toplom mulju. 

Dobila sam dom.

Dobro su me ušuškali zemljom, pored mog stabla su zaboli drveni lec kako me ne bi vetar polomio, a ni najezde komšijskih mačaka u noćnim trkama.

Tekli su dani. Nizale se godine.

Postajala sam starija. Volela sam prolećne pesme malih kosova koji su spas od vreline tražili u mojim granama.

Volela sam letnje noći kada su se pod mojim krošnjama skrivali zaljubljeni parovi. Trudila sam se da ih pokrijem tamom svoje krošnje, da njihov šapat čujem samo ja. 

- Opet su bili tu. Svake večeri! Mogli bi pronaći i neko drugo mesto...govorio bi izjutra čovek svojoj ženi. Ona bi se okrenula i rekla: ,,Seti se! Bio si i ti nekada mlad..." 

 Tada bi se osmehnuo, krupnom šakom se oslonio na moje stablo i ponesen nevidljivim krilima otputovao be negde daleko. Ćutala sam. Davala mu snagu. Poštovala sam ruku koja mi je pokazala život.

Volela sam jesenje bogate dane kada je čovek svakoga jutra posmatrao moje plodove i merio njihovu zrelost čekajući dan kada će zamirisati cepana šljiva u velikoj šerpi, kada će se lagano medni sok pretvarati u lepljivi pekmez koji će ga sećati na leto i detinjstvo. 

Onda se nešto promenilo. S prvim jesenjim vetrom koji je doneo vlagu. Spremala sam se da odbacim svoje poslednje listove kada je čovek izašao. Bio je drugačiji. Lice mu se belasalo.Osetila sam nelagodu. Nešto niej bilo kako treba. Po prvi put sam poželela da ne prespavam zimu, da ostanem budna, da svojom snagom sprečim zlo koje je dolazilo, a koje sam osećala svim svojim bićem. 

Ipak, zaspala sam.

Deo prvi: Hoću li ikada imati slobodu?

 DEO PRVI:

Hoću li ikada imati slobodu?

Kada bismo imali otvorenije oči, uši, možda i dušu, za koju je utvrđeno da teži svega nekoliko grama, svašta bismo čuli , a svakako bismo bili bolji...

U maloj , poprečnoj ulici stajala je, na svoji žiljevitim rukama napravljenim temeljima, kuća. Neki bi rekli da je bila mala. Bila je tačno onolika koliko je bila potrebna. Mnogo puta je pregrađivana i dograđivana, mnogo puta joj je menjan raspored prostorija. Pamtila je smenjivanje boljih i lošijih dana. Pamtila je radost i bolest. 

U pomoć su joj u zimskim danima pružala stabla voća zasađena na ulici: raspričane višnje i tihe šljive. 

S proleća  su je ukrašavali bezbrojni beli cvetovi, a s jeseni  bi u nju kroz otvorene prozore dopirao miris šljiva, a još kasnije bi iz nje izbijao miris kuvanja pekmeza, onog tamnoljubičastog sa što manje šećera, da bi se što bolje očuvao ukus plave šljive. Plavilo bi se nebo oko kuće, plavile se grane, plavio krov, plavili bi se prsti i dlanovi umazani žuto ljubičastim sokom izašlim iz krupnog ploda zrelog voća. 

Kuća bi spavala i budila se.

-Da spavala bi i budila se. Gde sam ja u toj priči?

Ja spavam samo zimi kada me okuju severni vetrovi pristigli u ravnicu sa dalekih Karpata. Tada se povučem duboko u svoje telo, svoje drveno srce umirim, pustim da zamru svi moji sokovi, pa se u tišini bez glasa odmaram oslobođena bilo čijeg prisustva. 

Ponekad se samo stresem od graka sivih vrana koje  u svojim  vandalskim pohodima s mojih grana skidaju poslednje suve, od branja zaostale plodove. Stresem se i oteram  najezdu suvih, beživotnih misli s nadom da ću snagu sačuvati za prolećno buđenje. 

Neko bi se zapitao koliko sam stara. Moje godine se ne broje kao ljudske. Istina je da živim pored ljudi, da postojim zarad ljudi, ali i svih stvorenja pod plavim, kao moj plod, nebom. Nekim sam draga, nekima ne. Ali, gde bi mi bio kraj, kada bih se trošila na besmislene izjave i razgovore?

Da?

Koliko sam stara?

Kako da izbrojim svoje plodonosne godine, da ih pomešam  sa onima manje plodonosnim?

Ali da svoju priču počnem iz početka: 

Nastala sam iz valjkaste koštice sa dva šiljata vrha, negde u  nekom rasadniku. Bila sam potopljena u meku toplu vlagu pamučne krpe. Ušuškana. Spavala sam snom bez noći i dana. U meni nije bilo života. Odjednom je iz unutrašnjosti koštice počela da se  razvija iskra života. Narastala je dok se nisam toliko osnažila, da sam raspukla drvenasto telo. Neka ruka me je podigla i  stavila u humusom bogatu zemlju. Rasla sam usamljena, bez društva i porodice, nepozvana na bilo kakav razgovor. Polako sam se pretvarala u vitku stabljiku. Opet sam rasla. Onda su me iskopali iz zemlje. Na mom korenu je bio busen rodne zemlje i jutani omotač. Štitio me je koliko je mogao. Bilo mi je hladno i bila sam gladna. Gurnuli su me na gomilu sličnih drveta  da čekam, ni sama nisam znala šta. 

Već sam počela da razumevam govor ljudi. Došao je čovek okruglog dobroćudnog lica. Tražio je prve jesenje krupne šljive. Gledao je i dugo birao stabljike. Želeo je da kupi šljivu sa krupnim plodovima koje su u sebi nosile miris leta izmešanog s mirisom buduće jeseni.

 Izvađena sam iz skrovišta. Osetila sam kako se vetar stvara, kako me miluje njegova svežina  i kako srce čovekovo kuca. Bila sam osvojena, spremna da počnem novi život.

Čovek je došao ispred svoje kuće.

-Mene! 

- Da, tebe! Naslonio me je na zid.

- Bićeš ti meni dobra, lepo ćemo mi...sad ću ja... 

Počela je da pada neka sitna prolećna kiša, topla toliko da podstakne moje misli.Dok su se sitne kapi slivale  po utabanim stazama krova i kapale po meni hvatala sam i oslobađala svoje misli.

One su lebdele. Pogledala sam nebo. Dve ptice su letele u visinama.Nisam ih poznavala. Boja njihovog perja stapala se sa bojom neba. 

Bila sam sama u nepoznatom. Osećala sam se uljezom.

Ptice su menjale visinu leta. Krilima su golicale moju maštu. Zamišljala sam ljude, čoveka kaoji me je kupio. Kakav je? Jesam li ja njegov rob? Podanik? Šta sam? Ko? Hoću li ikada  imati slobodu ptica na nebu?

Kuda odlaze...

Šta ostaje posle poraza ?

Pobeda?

Posle izgubljenih i dobijenih 

ideala? 

Posle razbojništva?

Pravde?

Šta ostaje posle izrečenih pitanja?

Dobijenih odgovora ?

Šta ostaje posle udaha?

Izdaha?

 

Kuda putuju sećanja? 

Gde se skrivaju lepe reči?

Kuda nestaju usamljene duše? 

Kako se u magli pronalazi svetlo?

Kada posle pada dolazi uspon?

Kuda vode izgubljeni putevi?

Šumske staze?

Kroz koje mračne ulice putuju misli?

Kuda odlaze pesme

zaboravljenih pesnika?

 

Kuda nas odvoze nevidljivi brodovi ?

Tragam

Kroz kratak dan provlače se nevidi

obučeni u gorke reči.

 

Ponekad skriveni  na tajnom zadatku

uvijenom u neraspletivu mrežu.

Ponekad jasni, 

obavijeni lošom glumom.

 

Otvoreno gledaju prolaznika u oči

bez treptaja i sjaja dalekih sunaca.

 

Ostajem prolaznik u neprolazu

nevida

nedovršenih poslova 

neispunjenih želja

neobavljenih htenja.

Tragam.

Ilustracija : Jerusalimski park

 fotografija Dragan Đukanović

Mreža mesečine i zvezdanog praha

 U aveniji napuštenih kuća u panonskom selu nekako su se icticale tri. Možda zbog toga što
su bile starije, više znale, brojale ili ko zna zbog čega.. 

Pamtile su mnogo i dugo. Njhova zemljana tela su ispraćela i dočekivala vlasnike s bojnih polja, radovale se s njima, plakale sasvim tiho u dubini zemljanih duša toliko neupadljivo da se samo u poznim noćnim satima čulo tiho pucketanje mehurića vazduha utkanih u njihove temelje. Sve je to polako obuzimala sadašnjost.

Kuća obojena zelenom,  koja se u narodu zove rezeda, sa davno izgubljenim sjajem, se pod uticajem godina ljuštila. Kući to nije smetalo. Bila je najglasnija. Rugala se starijim, gledala njihove zemljane zidove kako se urušavaju i činila sve da se ostale dve osećaju lošije nego što je to zaista bilo.  Njeni zidovi su  se držali najbolje. Nju su vlasnici poslednju napustili, pa se hvalila se njihovim skorim vraćanjem.

Roze kuća je odavno ostala bez prednjeg zida tako da su se videli molerajem ispunjeni zidovi. Time se posebno hvalila. Nije  bilo lako ni jednostavno  napraviti moleraj. Majstorica bi uzimala mustre. Ako ih je bilo više šara je bila bolja. Stavljale su se jedna preko druge , pa bi tako nastajala bogata slika. Boja se kupovala na grame u farbarama. Bila je jaka. Takozvana cement. Nju su mogle da priušte samo gazdačke kuće.  Rastvarala se u mleku, pa je posle moleraja kuća mirisala posebnom notom. Molerisanje je dugo trajalo. Majstorica se morala hraniti, pojiti i usluživati najfinijim kolačima koji su se inače pravili samo o slavama i svadbama. Povezane glave su se gubile pred molerajem, a šareniš marama se nije primećivao od lepote zidova.  Moleraj bi trajao godinama, te domaćica nije žalila truda usluživanja majstorice. Zaista. Na očuvanim mestima bi se videle šare koje su podsećale na  mozaike rimskih palata sa zelenim srcstim listovima puzavica koje su se pele od poda do tavanice. Roze kuća se držala gordo pred naletima  vetra i grakom crnih vrana koje su nadletale aveniju.

Najtiša je bila kuća bez boje. Najmanja, sa davno izgubljenom prednjom stranom. Prolaznik bi jasno video  zemljanu paorsku peć u prednjoj sobi. Ona je znala najviše. Krila je mudrost u svojoj tišini i samo retkima je dozvoljavala da prodru u  njenu unutrašnjost. Ona je davala toplotu. Pored nje je začinjao i rastao život. Pored nje je nestajao život. Pored nje su se radovali i pričali priče. Dok su ostale dve bile bez posetilaca, kod nje, na prostoru do zida , gde se moglo spavati u zimskim noćima kada su polja bila pokrivena snegom, je dolazio seoski mačak praćen bezglasnom muzikom koju su stvarala dva patuljka, nevidljiva ljudima i zlim dušama. Mačak bi tada preo, a patuljci bi svojim vrednim rukama otkali mrežu od mesečine i praha dalekih  zvezda. Nju su svakoga jutra darivali   jatima divljih gusaka i patkama gluvarama kao bi izbegli pucnje lovaca.

Kuća bez boje bi tada tonula u miran san ne obazirući  se na grdnje ostale dve koje nisu znale šta se dešava pod istrošenim crepovima. 

Znala je dobro da je trajanje zemaljsko kratko, da se otišli vlasnici neće vratiti i da nije daleko njihovo potonuće u tamu.