su bile starije, više znale, brojale ili ko zna zbog čega..
Pamtile su mnogo i dugo. Njhova zemljana tela su ispraćela i dočekivala vlasnike s bojnih polja, radovale se s njima, plakale sasvim tiho u dubini zemljanih duša toliko neupadljivo da se samo u poznim noćnim satima čulo tiho pucketanje mehurića vazduha utkanih u njihove temelje. Sve je to polako obuzimala sadašnjost.
Kuća obojena zelenom, koja se u narodu zove rezeda, sa davno izgubljenim sjajem, se pod uticajem godina ljuštila. Kući to nije smetalo. Bila je najglasnija. Rugala se starijim, gledala njihove zemljane zidove kako se urušavaju i činila sve da se ostale dve osećaju lošije nego što je to zaista bilo. Njeni zidovi su se držali najbolje. Nju su vlasnici poslednju napustili, pa se hvalila se njihovim skorim vraćanjem.
Roze kuća je odavno ostala bez prednjeg zida tako da su se videli molerajem ispunjeni zidovi. Time se posebno hvalila. Nije bilo lako ni jednostavno napraviti moleraj. Majstorica bi uzimala mustre. Ako ih je bilo više šara je bila bolja. Stavljale su se jedna preko druge , pa bi tako nastajala bogata slika. Boja se kupovala na grame u farbarama. Bila je jaka. Takozvana cement. Nju su mogle da priušte samo gazdačke kuće. Rastvarala se u mleku, pa je posle moleraja kuća mirisala posebnom notom. Molerisanje je dugo trajalo. Majstorica se morala hraniti, pojiti i usluživati najfinijim kolačima koji su se inače pravili samo o slavama i svadbama. Povezane glave su se gubile pred molerajem, a šareniš marama se nije primećivao od lepote zidova. Moleraj bi trajao godinama, te domaćica nije žalila truda usluživanja majstorice. Zaista. Na očuvanim mestima bi se videle šare koje su podsećale na mozaike rimskih palata sa zelenim srcstim listovima puzavica koje su se pele od poda do tavanice. Roze kuća se držala gordo pred naletima vetra i grakom crnih vrana koje su nadletale aveniju.
Najtiša je bila kuća bez boje. Najmanja, sa davno izgubljenom prednjom stranom. Prolaznik bi jasno video zemljanu paorsku peć u prednjoj sobi. Ona je znala najviše. Krila je mudrost u svojoj tišini i samo retkima je dozvoljavala da prodru u njenu unutrašnjost. Ona je davala toplotu. Pored nje je začinjao i rastao život. Pored nje je nestajao život. Pored nje su se radovali i pričali priče. Dok su ostale dve bile bez posetilaca, kod nje, na prostoru do zida , gde se moglo spavati u zimskim noćima kada su polja bila pokrivena snegom, je dolazio seoski mačak praćen bezglasnom muzikom koju su stvarala dva patuljka, nevidljiva ljudima i zlim dušama. Mačak bi tada preo, a patuljci bi svojim vrednim rukama otkali mrežu od mesečine i praha dalekih zvezda. Nju su svakoga jutra darivali jatima divljih gusaka i patkama gluvarama kao bi izbegli pucnje lovaca.
Kuća bez boje bi tada tonula u miran san ne obazirući se na grdnje ostale dve koje nisu znale šta se dešava pod istrošenim crepovima.
Znala je dobro da je trajanje zemaljsko kratko, da se otišli vlasnici neće vratiti i da nije daleko njihovo potonuće u tamu.
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!