Ona i on!

Stara vojvođanska kuća na svili.

    ONA
Sećam je se kao uvek raspoložene žene.U trenucima tuge ili nerazumevanja imala je običaj da kaže
-Nisam ni ja tikva bez korena!
Problemi oko nje su bili toliko duboki, da ih ni mrak najvećih dubina nije mogao sakriti. Jednostavno je sve oko sebe pretvarala u problem. Dobre duše, ali one, toliko prostodušno dobre da nije mogla da razlikuje šta je dobro za činiti,  a šta nijie.
Jedino što ju je istinski radovalo, ispunjavalo je  i činilo život bogatijim jeste njegov nestanak. Naravno i ona prepričavanja tuđih poslova, problema, događanja i nedogađanja. Jednostavno je u svakoj čorbi morala biti mirođija.
Koliko je on bio takav kakav je bio, ona je svaki novac ispuštala kroz svoje uvek raširene prste. Zato se sve završilo onako kako se završilo.
-A ko bi ga takvog i trpeo?
...
Dani odmiču i odlaze nekuda daleko, nižu se bez volje nas smrtnika da ih pustimo, da im dozvolimo da se talože velikom brzinom. Svakom donesu i odnesu nešto. Neko zaradi mnogo novca, neko ima brojnu porodicu, neko se raduje malim stvarima  i sitnoj pažnji koja donosi veliko zadovoljstvo, neko opet sreću pronazi u uspešnoj karijeri, a neko drhti u večitom strahu od gubitka svoje imovine.
...

    ON

  Sedeo je sam na pragu svoje trošne kuće. Istrošen starac. Toliko puta zakrpljen sako,  da se davno zaboravio broj krpljenja, kroz čije rukave su visili ostaci džempera koji je davno izgubio svaki nagoveštaj boje. Preko svega duga kecelja koju su nekada nosili majstori. Prljava  i teška od slojeva nataložene masne prašine.  Oko njega nikoga. Davno je on sve to razjurio, davno oterao i ženu. Ne bi se ni ženio da je znao kojiko žena košta. Razveo se posle sedam meseci braka. Niko mu nije ni potreban. Dovoljan je samom sebi. Ionako samo traže od njega, a on nema...nema.
  ,,Ono MALO para u banci, ali za to niko ne zna. Pa imam i pet krava. Svinja dosta. Dvadeset jutara zemlje. Arenda lepa...Nekoliko zlatnih dukata, ostalih od dede... Svinje i krave ću prodati, pa novac u banku. Kad ih vide odmah traže, daj, daj ...Nemam...NE DAM!

  Voleo je nepregledna polja. Voleo je kada je pšenica klasala. Voleo je svetlost suncokreta i beskrajno zelenilo kukuruza. Voleo je njihovo ćutanje. Disao je zajedno sa njima. Radovao se danu kada njegove zahvalne njive na njegov  od rada ispucali dlan donesu novac.
   Taj najradosniji dan bio je i najispunjeniji strahom. Brojao bi novac cele noći. Nije mogao da spava. Šunjao se po mraku sopstvene kuće tražeći uljeze. Preznojavao se u strahu da ne bude pokraden i opljačkan. Plašio se da će morati nešto od svoga bogatstva da potroši.
  Dok je bio mlađi još je i trošio. Sada ne .Kada bi mogao ni hranu ne bi kupovao. Sve je spremao sam, od onoga što je imao u kući. Trošio je na samo neophodno. Vremenom je ostala samo koža i kost na njemu. Kod lekara nije išao, odeću nije kupovao. Od mladosti nije osetio bogatstvo ukusa hrane.
   Malo po malo kuća se trošila. Nekada lepa, pretvarala se u ruševinu. Kako je pod teretom godina zanemoćao snaga ga je izdala i ruke su odbijale poslušnost. Novac se taložio i umnožavao.Vrednosti je bilo svuda skrivenog, u krevetu,starim kutijama,na tavanu,ispod tepiha, a majčino zlato je sakriveno u trulim kartonskim kutijama. Imao je samo njega, a čuvao ga je ljubomorno. Ništa i niko nije imao vrednost u njegovom životu.
  Posle kratkog hladnog zimskog dana, stigla je maglovita noć. Osetio je svojim unutrašnjim bićem da mu se bliži kraj. Nije se plašio smrti. Plašio se gubitka kontrole nad svojim novcem.
   Negde duboko na istrošenim listovima njegove preošlosti živelo je dete. Dete koje nije ni priznao niti ga je viđao. Dete kome nikada nije kupio igračku ili poklonio čokoladu. Odjednom je savest počela da rovari. Počela je nemilosrdo da kopa po njegovom istrošenom umu. Pa i to više nije dete, to je šovek koji nema baš nikakva osećanja prema njemu. Da li da ga traži? Da li će doći? Kako taj njegov sin izgleda? Da li treba ili ne treba da ga nađe?
Ipak ga neće tražiti, pa on će uzeti sve, on će mu oteti, sve će nestati, sve će odneti neki nezvani nemilosrdni ...Tama se sve više spuštala, vazduh je bio sve teži, disao je sve kraće, još jednom jo...
  Nedugo posle toga dunuo je snažan vetar, smenjivala se košava sa severcom, a povremeno i neznano otkuda dunuo bi neočekivano jak vihor. Svaki od njih je podigao deo njegovih strogo čuvanih vrednosti. Sve su nestale, pretvorile se prvo u kamenčiće, zatim u pesak, a onda su odnete onim suvim pustinjskim vetrovima neznano kuda.