U jednoj dalekoj zemlji življaše ljudi.Življaše svoje usamljeničke živote podanika. Sklapaše svoje umorne oči i očekivahu neka bolja vremena. Kukaše i žališe se jedni drugima. Savkodnevno iđaše na posao. Svakodnevno činjaše sve, bez želje.
Davno pomreše oni koji znadoše za bolje. Davno ih izbrisaše dah zaborava. Ostali se uspavaše u svome toplom domu. To im beše dovoljno.
Jednoga dana vetar doneše nemir. Prašina im zaslepeše oči. Sitna zrnca im napuniše uši.
Vetar pričaše o dalekim svetovima.
Vetar pričaše o gustim maglama.
Vetar pričaše o toplim morima.
Vetar pričaše o lepim ženama.
Vetar pričaše o spretnoj ruci.
Vetar pričaše o svemu tajnom i nepoznatom.
Ljudi slušaše. Pomeraše se u svome življenju. Poželeše nove svetove. Požleše daleke plaže. Poželeše tajne reči. Poželeše moćne trave.
Polako se odvajaše deca od roditelja. Polako padahu zidovi zatvorenih kuća. Počeše širenje koraka. Odzvanjaše najpre tiho, bojažljivo, tromo.
Pretvaraše se u kas, pa u galop. Odvajaše se i odlaziše za širim pogledom. Nestajaše sa vidika. Nosaše ih nova nada. Nadaše se osmehu. Nadaše se svetlom nebu. Nadaše se pruženoj ruci i tihoj reči.
Podanici ostaše tu. Ćutaše i želeše one koji su daleko. Neki im zavideše. Neki ih proklinjaše. Neki im želeše samo dobro.
Svi čekahu dan da se sretnu. Svi osećahu snagu vode utkane u tela. Svi imahu suvo grlo. Oni što odoše zavidehu onima koji ostaše. Oni što ostahu zavideše onima što odoše. Ni jedni ne činjaše ništa. Beše im dobro svakako.
Kao ilustraciju stavljam crtež ,,San".
Нема коментара:
Постави коментар
Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!