недеља, 28. фебруар 2016.

Teret dana današnjeg, život ili imitacija života

Dok je napolju vetar razduvavao teret dana, sedela je zamišljena. Bila je sama. U  mislima je prebirala svoju unutrašnjost. Prebirala je po sećanju na dane koje je htela da zaboravi i koje nikada ne bi spomenula u javnosti.
Živela je dupli život. Jedan za sebe, jedan za druge. Onaj za sebe je krila i držala ga zaključanog u dubini svoje duše. Život za druge je bio veseo, nasmejan, komunikativan, nikada ozbiljan, nikada dosadan, nikada u senci nekog drugog života.
Ponekad joj se činilo da je došlo vreme za neki treći život. Stege koje su je držale u celini su bile jake. Bilo je suviše uspomena koje nikako nije htela da ispusti. Držala ih se čvršće nego što bi iko na njenom mestu. Ono što ju je najviše bolelo jeste griža savesti koja ju je danonoćno mučila i koja nije dozvoljavala da u svom životu napravi iskorak , da se organizuje i da živi kao svi ostali oko nje. Stalno preispitivanje je doprinelo da ogrubi, ne fizički već duševno.
Stalno je tražila, a malo je dobijala,  jer nikada nije bila zadovoljna dobijenim.
Prvi život je tekao u izobilju. Imala je sve što je mogla poželeti: haljine, novac, velegrad, kafiće i mnoštvo obožavalaca. Markirana odeća svuda oko je. Bila je lepa i svoju lepotu je znala kako da iskoristi.
 Mnogi su joj zavideli.
Bila je jedino dete.
 Kao prva sebi je dozvoljavalja sve. Svojom inteligencijom se izborila za to prvo mesto. Dobijala ga je i kada je trebalo i kada ne. Za sve to je morala da plati kaznu od koje se nikada nije oporavila. Ispustila je životnu priliku da postane majka. U svome brzom životu i u moru ambicija za ,,Đavola,, nije bilo mesta.
U taj prvi deo života se stalno vraćala. Gde je pogrešila, gde je lekar pogrešio? U dugim noćima bez sna je često tražila odgovor.
U drugom životu nije mogla da podnese letargiju saputnika. Njen temperament je rastao, gazio je sve pred sobom.  Gutala je vreme i novac. Nezadrživo je iscrpljivala ljude  oko sebe. Nemoguće je bilo pomoći joj ili je bar uputiti u pravom smeru. Za nju je uvek postojao samo pravac. Postojanje smerova je nikada nije doticalo.
Malo njih je moglo da izdrži takav tempo života.
 On nije mogao.
Kraj tog života obeležilo je bežanje iz tuđeg kreveta, uz mnogo ružnih reči i još više ožiljaka.
Treći život nije doneo otrežnjenje,  već nov bol. Tragala je za davno izgubljenim, ali se to nikada nije moglo naći, još manje se moglo ponoviti tako da bude uspešno.
  -  Pokušavam da živim životom svojih predaka. Želim miran život mojih baka. Želim da doživim uspeh svoga dede koji je putovao svetom i osvajao medalje. Ništa ne mogu. Ništa mi ne uspeva. Kakva je zver  u meni? Kakva se zla kob održava u mom telu i ne da mi da s uspehom kranem dalje?
 Ljudi me izbegavaju. Godine mi ne dozvoljavaju nekadašnji ritam. Primećujem da me moj unutrašnji magnetizam napušta. Počeo je da privlači samo nove nevolje. Sve je nestalo, kao dani moje mladosti, kao energija neprospavanih noći. Sve je nestalo kao što vetar nosi pesak i valja kamenje ispod plitke površine reke. Sve je uzaludno, kao lajanje pasa na vetar.
Hoću li dočekati sutra? Šta će mi ono doneti?
Samo da ovaj vetar prestane, samo da vetar, moj jedini prijatelj
 rastera teret dana današnjeg.

Svilena ešarpa, za nju, koja je volela samo unikatno!

3 коментара:

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...