Mogao bih se umiti

Sedeo je u tišini.
Isključio je televizor. Radio mu nije trebao, a ni mobilni telefon.  Sedeo je sam uljuljan neprovidnim velom praznine.  Samo bi se povremeno trgao, boreći se sa nastupajućim snom. Na oči se navukla izmaglica svih vremena. Donosila je opuštanje i neviđeni mir.
Onda je naglo skočio. Stresao je san. Oslobodio se tereta otežalih kapaka. Veselo je uzeo uvek spreman pribor za pecanje.
Bicikl je u svojoj radosti sam pokretao pedale. Vetar mu se mrsio kroz, još uvek plavu kosu. Rukavi su se naduvali od njegove snage.  Videle su se maljave podlaktice.
Smejala se livada pokrivena žutim cvetovima gorušice. Mirisalo je na leto, na čisto nebo i veselu dušu. Sam je osećao neku iznenada dobijenu snagu. Iako se poslednjih dana nije osećao najbolje, danas je pevao.
Danas se podmladio. Danas je živeo.
Iako je dan bio topao, osećao je neku tihu nelagodu i blagu jezu  usred te besprekorne lepote. Nije se plašio.
Širio je radost oko sebe.
Nalazio se na malom uzvišenju. Uzvišenje je predstavljalo levu obalu kanala Dunav-Tisa- Dunav. Voleo je to mesto. Ono je uvek bilo tu samo za njega. Spremno ga je čekalo. Kad god je osećao strah, tugu ili najmanju nelagodu dolazio je baš tu.
Prilaz vodi činila je utabana glinena staza. On i oni koji su voleli ovo mesto su stazicu utabali svojim stopalima. Kada je bilo suvo žuti oker se presijavao na suncu. Mesto gde se staza grlila sa vodom je bilo zeleno. Vlažna , lepljiva glina je stavljala svo svoje znanje na dlan svoga  poštovaoca. Mali plićak pun punoglavaca se presijavao na dnevnom svetlu. Toplota je činila da im se brzo razvijaju nožice , a da im rep postepeno nestaje. Uvek je voleo igru njihovog preobražaja.  Crpio je životnu snagu iz njihovih borbi za opstanak. Radovao im se. Divio se njihovoj životnoj borbi.
Uvek bi se osmehnuo. Podsećali su ga na detinjstvo.
Znao je da pronađe najskrivenije slavske kolače i da ih prvi proba...ne baš proba... još uvek, baš kao sada, oseća blagu mučninu od previše vanile.
Mestašce je bilo skriveno od pogleda znatiželjnika. Nekoliko mladih izdanaka bagremova je svojim zelenim krošnjama kao pobednički lovor venac, štitilo onooga dole.  S ponosom je podizao pogled do mladih krošnji.  Radovao se što ga ne vide dosadni prolaznici.
Maločas ga je jedan pas markirao. Njegov vlasnik je primetio parkiran bicikl, pa je psa izveo iz marke.
- Bože, kao da sam kakav fazan... Šta li mi ovo danas ne da mira? Šta li ovo danas prekida biserni sunčev  sjaj  preko zelene vode? Zašto ne mogu ...?
Odjednom, iz vedra neba je došao bol.
Nenajavljen.
Preseklo ga je preko grudi. Zabolo se u leđa, pa u stomak. Borio se da dobije vazduh.
Na trenutak mu je bilo bolje.
Živnuo je.
Mirno je seo i dubokim udasima je u svoja pluća unosio vazduh obojen mirisom praiskonske gline. Disao je. Još malo...još malo...
- Mogao bih se malo umiti. Dobro mi je  ova voda uvek činila.
Lagano se podigao sa svoje tronožne stolice. Kleknuo je na levo koleno. Desnom rukom je dotakao mirnu površinu vode.
Onda ga je bol po drugi put pokosio. Licem je pao u plićak.
Male žabice su se magičnom brzinom razbežale. Morao je da diše.
- Još samo jednom- letelo je najvećom brzimom misli.
Udahnuo je  hladnu zelenu vodu koju je toliko voleo.

Gore je pas lajao. Gazda ga je grdio. Pas nikako nije hteo da napusti marku. Lajao je i lajao. Gazda se lagano spustio utabanom glinenom stazom. Venac bagrem- lovora se širio u svoj svojoj lepoti.
Čovek se dušom i telom nalazio u biserno osunčanoj zelenoj vodi.