Bogojavljenska noć

Visoki mladić se budio onda kada su svi odlazili na spavanje. Nije hteo da bude viđen. Godine su ga naučile tajanstvenosti i samo su posvećeni znali njegove noćne avanture. Oblačio je najbolju odeću. Onu najmodernijeg kroja, koja mu je itekako dobro stajala. U njoj se stasitost isticala, a mladost se obnavljala. Imao je sreću da je svojom strogom unutrašnošću uspevao da se prilagodi vremenu.  Tako sveže izbrijan najoštrijim brijačem na svetu, zaplesao bi na poznate note učitelja  Milorada Petrovića Seljančice:  ,, Igrale se delije",  samo što je mnoštvo delija činio on sam.  Lakonog,  u pomoć je pozivao ledeno sveži noćni vazduh i malo vodene pare, tek toliko da se radi svečanosti trenutka uhvati inje na granama, pa da se sav opijen svežinom i lepotom raširi. Blistao je.  Blistale su daleke zvezde na nebu. Blistao mu je osmeh u ledom okovanoj noći.  Ponekad bi ga posipala raznolikost belih pahuljica. Kao sedefni biseri su se lepile na njegovu uredno ošišanu kosu. Stvarale su veo savršenosti i nedostižne neprolazne mladosti.
Da ga je neko upitao koja noć je najbolja za ples i u kojoj noći se najbolje skriva, ne bi odgovorio. Sve su mu bile drage.
Voleo je Badnju noć. Voleo je noć prvog dana Božića. Voleo je Svetostefansku noć. Voleo je noć kada se Sveti Vasilije svojom dobrotom i veselošću spuštao sa Nebesa i hvatao se do njega u  nevidljivo kolo.

- Ne, nemoj me tražiti. Nećeš me videti. Ne želim da me vidi  iko od vas,  koji niste osetili lepotu Neba i milost Raja. Ne želim de me iko  uprlja svojim rukama  ili me oskrnavi pogledom varljivog oka.
Ponekad sam milostiv i pustim da me birani osete najsitnijim delom duše, onim najčistijim, bezazlenim. Oni me samo nazru, tek toliko da nisu sigurni da li je to java ili je to samo nedostižni san.
Volim i ovu posebnu noć. Bogojavljensku.  Tada je moj ples jedinstven. Plešem na ozvezdanom vedrom nebu, a oni očiju uprtih u Nebesa me ne vide.  Čekaju da se Nebo otvori i da im  se Gospod javi. Gospod mi se osmehuje. Ja sam prvi u Njegovom novom Letu.  Ja ga najavljujem.
...
- Bako, zašto danas moramo rano da legnemo?
- Danas treba rano da se legne... Ne ispituj me toliko!
- Bako, a zašto i ti ideš rano da legneš?
- Idem, ne pitaj, mala si. Žmuri i spavaj!
- Zato što će rano ustati. - došlo je iz susedne sobe.
- Zašto ćeš rano ustati!...
- Mir! Spavanje!
U neko doba, kada svi mirno spavaju ispod toplih vunenih jorgana, u trnucima kada je disanje najtiše, a duša se nalazi u najdubljem snu, neki nečujni sat je budio baku. Nekada, dok je bila mlađa i dok nije imala unuke na čuvanju, odlazila je u Hram, na službu, pa na litiju za Bogojavljenje.  Kad su je godine pristigle, u određeni čas posle ponoći ,  izlazila bi u hladnu januarsku noć. Preko spavaćice bi oblačila vuneni džemper i suknju. Na noge bi navlačila čarape, one štrikane, od oštre vune. Gore bi obukla stari Grombi kaput, težak kao svih sedam grehova čovekovih. Na nogama ujakove cipele, zbog veličine.  Izlazila bi u dvorište, na mesečinom posuti podijum bašte.
Volela je da gleda Gore.
U čistotu  i mir.
U bezvremerje.
U širokost.
Svoj plavi pogled je sjedijavala sa teget bojom noćnog neba. Čekala je znak. Čekala je otvaranje Nebeskih vrata.  Čekala je sjedinjenje sa milošću Gospoda.
Dugo bi stajala na hladnoći i na mrazu.  Dugo je njen pogled putovao do najudaljenije zvezde vidokruga.  Tek kada bi joj noge sasvim promrzle, ulazila bi u kuću. Zavlačila se u krevet. Onaj koji je bio ispunjen mirnim dečjim disanjem.
- Možda ću sledeće godine imati više sreće!- pročišćenom misli bi samu sebe vraćala u miran san.
Na Svetog Jovana smo jeli krofne.

Slika na svili ,,Prolaznost".