Ništa nije kao kod nas

Mirno popodne ga je vratilo unazad.

Preko njega su prešle  mnoge hladne zime, ni vrela leta ga nisu zaobišla.
Nekada,  u mladosti, voleo je da pod krovom ispražnjene kotarke napravi sebi ležaj. Prostro bi slamu, preko nje bi raširio grubo laneno platno donešeno u  kuću zahvaljujući vrednim rukama njegove, sada već pokojne,  žene.
Voleo je kada su šaputali pod vedrim nebom, zagledani u visinu. Kroz rupu između gredica videlo se trajanje beskonačnosti nebeskog prostranstva. Sjaj zvezda ih je milovao, a ugovoreni brak nije bio ugovoren, već se zimsko inje čudesnom magijom pretvaralo u mirisne plave ljubičice, čije se skromno seme pretvorilo u bokor, bokor u baštu, a nežne vitice su i dalje pružale svoje krake.

- Tako je bilo...tako je bilo... Mila... Mila... E, da si mi tu!

Popio je svoje pivo, ono nedeljno, posle ručka, koji je inače sam skuvao. Sve u jednom loncu... onako ... da se kuva polako, pa kašikom... Ionako mu je bilo sve jedno šta jede... jeo je sam.
Laganim korakom se uputio miru i tišini.
Otovrio je kapiju božanske bašte. Uputio se mestu na kome je uvek pronalazio mir.  Seo je na klupu napravljenu svojom rukom. Onoj koja je mirno spavala je počeo priču svoga putovanja.

- Da ti kažem.
Vratio sam se.
 Pustila si me da idem. Tamo sam išao s njim. Bio sam siguran. Leteli smo avionom. Sedeo sam mirno. Nisam smeo ni da govorim, a i disao sam polako.  On me je pokatkad potapšao po ramenu, tek da me uteši, a  i da otera zle duhove koji su mi se uvlačili pod kožu...
A okean...  to se ne zaboravlja... to je lepota... plavo... plavo kao naš ravničarski različak kada na njega padne kap nebeska, pa se onako umiven  presijava na suncu. Rekao mi je da je to Pacifik...Tihi okean. Ćutao sam. Bio sam tako neprimetno mali naspram širine i lepote nepreglednog morskog prostranstva.  Trudio sam se da upijem njegovu tišinu,  da mogu tebi  da pokažem. Ušao sam u nepregledni peščani plićak... ledena voda... prepuna mirisima daljina koje se prelivaju kroz mnoštvo malih talasa... Kad god bih sklopio oči ti si bila pored mene...
  Bila si u njemu, u njegovim tamnim očima je blistala tvoja životna radost. Nije mi dao ništa da radim...vodio me je...video sam svašta...svakakav svet. Treba samo da gledaš, ne smeš nikoga da dodirneš, ni da zoveš na kafu...samo one koje dobro poznaješ...
Da ne zaboravim, video sam onaj tramvaj, onaj koji putnici sami okreću. Kad stigne do poslednje stanice, oni koji hoće da se voze ga sami okrenu, pa hajd... Crven, lep...kao poslednja junska rascvetala bulka blago zagasla...
 Mogu ti reći da im hrana nije neka. Sve je to lepo... umiveno.. čisto...organski,  kažu...ali nema ukusa, nema one slasti...kada uzmeš prvu trešnju sa drveta, pa je zagrizeš, a ona pukne od jedrosti i slasti...  tamo su sve  jednake,  iste veličine, istog oblika, potpuno iste...ali bez ukusa...
Bilo mi je lepo... Dočekah i dan da krenem kući... Naš Jane  me je dopratio do aviona. Stavio me u onaj prostor gde moraš da budeš dok avion ne krene... sporazumeo se sa onom lepotom devojkom, da me isprati na onaj drugi aerodrom... Sve je bilo lepo i dobro, ali... ne može sve da bude kako bih ja hteo... Izgubio sam se.
 Taj Njujork...  to ti je ...gužva... svi žure... svi jure... nisam ja ni kročio sa aerodroma... to ti je zbrka... puno ljudi... a nikoga da pitaš, a nikoga ne poznaješ...ja znam samo rumunski... Dok su pored mene mravi od ljudi vrveli i sve bržim koracima leteli svako svojim putem, a ja sam od straha gubio dah, čuo sam reči srpskog jezika.  Samo  sunce sa nebesa me je obasjalo! Bio sam srećan i zahvalan što sam , nekada u detinjstvu učio srpski... Kao da me je sam Bog dodirnuo svojom rukom i podario mi milost.  Dečko je pričao, razumeo sam  reči... jedva sam čekao da završi razgovor.  U njegovim očima sam video oči našeg sina...bio sam srećan...
- Sine, hoćeš li mi pomoći da se snađem? - pitao sam ga blago ga dodirnuvši za rame sa koga je visio pun ranac.
- Naravno da ću Vam pomoći... dajte kartu... da vidimo... idemo u istom pravcu...Frankfurt...
Posle ćete vi za Bukurešt, a ja ću u Beograd. Ništa ne brinite, idete sa mnom... ništa brinite. Osmehivao mi se osmehom svih sinova pod kapom nebeskom.
Suze su mi pošle na oči... Sve sam mu ispričao i o njemu i o tebi, o svemu i nije me bio strah u avionu...
Neka ga Bog čuva...
Kažeš ima dobre dece, sreća je pa ih ima...
Pitaš me kad ću opet? Ne znam... posustajem...možda ću skoro ...ipak...ništa nije kao kod nas...
A sada idem , dan se polako gasi...