To je bio dan

To je bio dan!

Svetao.
Sve se presijavalo od bogatsva i lepote.
Bogato darivan, ne sunčevom toplotom, već sunčevom svetlošću.
Beše vrlo hladno tokom noći. S jutra se magijom vreme menjalo. Poslednji tragovi inja su nestajali pod moćnim zracima.  Ledene iglice su se topile. Kapi su se zadržavale na granju i usnulim glavama plavog čička. One su opet posmatrača darivale svim duginim bojama odajući prikrivenu životnu radost.
Osvanuo je pravi dan za strastvene ribolovce u pokušaju ulova velike grabljivice- štuke.
Dugo pripreman, odvažan i uporan, pun nade i velikih očekivanja krenuo je u avanturu.  Stari auto je upalio od prve. Prosto je pevao najlepše melodije.  Putem su odjekivale note Zime Vivaldija. Sve se radovalo, sve je pevalo, srce mu je bilo puno...
- Kao život,  kao ovaj zimski dan,  kao ljubav, kao mladost,  pevaj, pevaj...
Do svoga mesta je stigao brzo, raspakovao se, zabacio udice. Dušom je odjekivala neka vera u siguran ulov.
- Znam. Sigurno znam! Biće, biće!!!! Dođite ribice, velike i male...Ne male, samo velike!
Raspakovao je ostatak stvari. Seo je na malu stolicu. Pogled mu je bio uprt u mirnu površinu vode čije je ivice bisernim sjajem krasio led. Đerdan se nizao do đerdana. Lepota do lepote i čistota.  Nebo je pevalo. Oslikavalo se, a beli oblačići su pravili ostrva u vodi.  Svojim plavetnilom nebo  je bojilo vodu.  Štap je zaigrao...
- Dođi tatici, dođi...uh , pa ti si velika, velika...dođi , dođi...
Desnom rukom je držao štap. Levom je pripremao meredov.  Noga je proklizla na tankom ledu.  Samo je krcnulo. Našao se u ledenoj vodi do kolena. Nije odustajao. Namotavao je najlon mašinicom blinkera - metar po metar. Ona se opirala. Nije se dala. Hladnoću je brisala vrelina unutrašnjosti i prigušena radost. Borio se. Borila se. Najzad je ulov dospeo na sigurno.
- Rekao sam ti... dođi... dođi... Lepa li si! Ček, da te izmerim...oho... skoro četiri kile! Pakuj se Aco i kući!
Na brzinu je pokupio svoje stvari. Obuo je suve čarape i rezervne cipele. Važno je da su noge na suvom. Pevao je.
- Znaooooo saaaam, znaaaooo saaam...
Pohvalio se mobilnim telefonom svojim ulovom i pozvao društvo na večernje druženje uz sveže pečenu ribu.
Savršen početak dana, neka ima i savršeno veče.
Uterao je auto u dvorište. Tražio je od žene pribor za čišćenje ribe.Voleo je da sam to radi.
-Ona ionako to ne radi kako treba. Samo da me ne čuje...
Fino ju je očistio, vodio je računa da njeni oštri zubi ne oderu kožu sa njegovih prstiju... tek tada je osetio da su mu prsti promrzli i da bi mu dobro došla rakijica da se ugreje. Isprao je očišćenu ribu još jednom. Prebacio ju je preko česme u dvorištu da se fino ocedi, pa da je pripreme za pečenje. Ušao je unutra.

-Šta?  Šta se?   Gde je moja riba? Gde je...!!!**????

Ukraj dvorišta se gipko sivo telo borilo svom životnom snagom da odvuče veliku slasnu debelu štuku na sigurno. Možda bi je pojeo i tu, ali je osetio da ne bi bio dobrodošao...
- Stoj, vrati se... Vrati se... Daću ti... Stoj!Stani...!!!!!
Sivo gipko telo, nekadašnjeg Bašaidca, sada Kikinđanina, premazano mnogim mastima oba mesta , je nadaleko, svojim nepogrešivim njuhom, osetilo miris ribe. Brkovi su ga doveli baš gde treba. Pritajio se i čekao...

- To je bio dan... tiho je sam za sebe govorio dok mu je u kraj oka stajala blistava duginim bojama obojena kap.

Slika na svili,,Pecanje".