Majstor Đula

U nizu ušorenih kuća i mnoštvu tajni koju su one krile,  isticala se jedna. Mala, neugledna. Svojim izgledom je saopštavala da joj mesto nije tu, već da se nekim čudom, magijom, ljudskom voljom ili božanskom nebrigom našla tu.
Možda naziv kuća nije odgovarajući.  Kada bi se namernik namerio da je opiše , morao bi birati reči koje najbolje oslikavaju njenu spoljašnjost. Koliba, udžerica...
Plitak temelj,  od,  možda jedne cigle. Nakrivljeni zidovi, nikada oprani prozori, čija su okna bila mešovita. Malo stakla, malo debelog istrošenog najlona. Krov je sadržavao mnoštvo ploča: drvenih, limenih, valovitih, onakvih kojima se pokrivaju terase. Našao bi se tu i pokoji crep,  davno izašao iz modle i svih vremenskih okvira. Tanki, od cevi istkan  dimnjak je uvek otpuštao dim.
Godišnja doba za nju nisu postojala. Unutra je uvek gorela vatra upaljenog šporeta  (od više starih smederevaca napravljen smederevac).  Ponekad se kuvala  hrana, neki kupus ili pasuj, takav da je cela ulica mirisala na sadržaj lonca. Ponekad je lonac iskuvavao veš, a nekad bi samo izlazio dim obojen bojom tajne, zagonetan i beo sličan onom konklavskom.
Dvorište je bilo u skladu  sa kućom. Sadržavalo je  svega što bi ljudsko oko moglo poželeti. Modernije rečeno, tu se nalazio otpad koji je u sebi sadržavao sve od igle do lokomotive.
Na urednu i  umivenu komšijsku kuću naslanjala se velika smokva. Pukim slučajem iznikla tu iz semenke donešene nepoznatim južnim  vetrom obogaćenim mirisom dalekog mora.  Bogato je, za neuznemiravanje,  darivala svoga gazdu Majstora Đulu.
Majstor Đula je radio sve. Sitne popravke po komšiluku, krupnjie radove zavarivanja ograda i starih traktora, odnošenja starih, bezupotrebnih stvari i donošenje istih u čarobno dvorište,  nikada sito.  Darodavci su još neko vreme s trotoara ispred kuće mogli da pogledaju svoje bivše stvari. Nikada ih niko nije tražio nazad, iako su tužno pognutih glava,   drage uspomene, čamile na letnjoj vrelini, jesenjim sumornim kišama ili na veselom prolećnom vetru. Ni zimski mraz ih nije štedeo.  Letnje sunce ih je najbrže jelo, pa su se same od sebe pretvarale u gomile smeća i stapale se sa okolinom.
Ispred razvaljenih i drvenom gredom poduprtih ulaznih vrata je uvek, kao drevna sfinga, spavao debeli mačak.
- Jel, komša? Jel, komša? Oćeš da ti prodam ovo parče zemlje?  Da  me izdržavaš dok sam živ? - često je znao da pita najbliže komšije koji su zazirali od njega i njegovih čkiljavih očiju.  Naročiti strah je izazivalo oko koje se vrtelo u krug. Nestajalo bi negde iza gornjeg kapka, plivalo  negde po unutrašnjosti lobanje, da bi  se opet u svom sjaju doteturalo napred. Sujeverni su sklanjali decu, da ih ne urekne  tom svojom plovećom napravom.

Ali!

Kakva god da je bila njegova spoljašnjost,  neodoljivo je privlačio žene.  Ženio se petnaest puta. Bar su tako starosedeoci ulice pričali. Nije da je sa svakom bio venčan, ali žene su dolazile i odlazile kao muve što dolaze  na lepljivu traku okačenu za gredicu terase.
Nisu se  baš lepile. Neko vreme bi proživele tu. Trudile se da poseju nešto svoje i da duša čoveka nastanjena Majstoru počne da živi nekim drugačijim životom. Velikom brzimom bi i odustajale od te svoje namere.  Možda su samo pokušavale da izmame novac iz džepa majstora, možda su tražile sklonište ili mir bar na kratko. Kako god bilo- bilo je. Trajalo je dok traje, pa iz početka.

- Moj prva žena...moj prva žena, bio lep. Bio lep ko jutro. Svež.  S kosu veliku do zemlje. Pleo je kosu u pletenicu. Kad je uvatim s ovu moju majstor ruku, pa je trgnem... Odma doleti  tu. Kuvo mi je. Rodio mi je decu. Imam s njom sin. Dok sin bio mali, nekad ode kod oc i matere, ode, pa se vrati.  Tako išlo dok išlo. On ode, ja dovedo Marišku, Mariška sedi malo,  pa pobego... Došlo Smilja. Lepo Smilja... kaže kod teb Đul nije dobro... pa ode...   Vrati se moj žena.  Žena poseko kurjuk, da je viš ne vuče moj ruka za kosu... Ja ćuto... Sin narasto. Kaže ide on i vodi mater. Idi samo idi.  Ja mogu sam. Ode on  u grad da radi.  Otišla s sin. Nek samo idu. Bolje mi ovako sam. Nis dugo bi sam.  Dođe žena, kaže beži od njen muž.  Ode. Dođe neka drugi. Da bog skloni i sačuva... pije ko muški... ne jede, ne radi, samo vruću rakiju pije ...jedva da mi nešto ostane od nju.
Oj,  dete moj, ti što pitaš koja po redu dođe. Koj  i  je brojo... Šesta, sedma, osma, deveta...Pa mi se vratio ona treća, bio tu malo, pa ode i tako tu i tamo , tu i tamo... Ko bi ji nabrojo?! Pitaš kako sam ja to? Kako? Malo tako, malo ovako i tako nekako. Evo  osamdeset godina imam. Čekam ženu da dođe. Otišal u dućan, još juče, a nema je...

Začuđen prolaznik skriva osmeh. Ne zna da li bi se smejao ili plakao. Šta da kaže? Ne može ni sa onom jednom da izađe na kraj , a dedica... Pravi majstor...
Majstor Đula!
- Bogme,  Đula svaka čast!  Vi tolko žena ispratili...
-Nij to ništa, još ću ja. Samo da on dođe iz dućan...

Kao sećanje na Majstor Đulu slika na svili  ,, Mačak" .