Grm Mojsijev

Dugodnevnica je donela svoje.
Dan se produžio, leto se razmahalo. Toplota se uvukla tamo gde nikada nije bila. Mirna staza obložena tankim asfaltom se vijugavo pružala. Mamila je večernje šetače u prostor van grada. U mir i svežinu.
 Veče je bilo sasvim obično. Tako bi i ostalo da u svom laganom hodu ona nije primetila neobičnost.

- Pogledaj! Pogledaj!
- Molim?  Gde?

Vratila se nekoliko koraka unazad. Sunce je već bilo sasvim utonulo iza mladog rastinja neobuzdanog života, izraslog iz panjeva ostavljenih posle zimskih nedozvoljenih sečenja. Utonulo je ostavljajući svetlost za sobom. Tih nekoliko minuta putovanja sunčeve svetlosti je donelo blagi, svetli sumrak. Tajnu i istinu.
Trenutak za sastajanje mnogih probuđenih i u trenu probuđenih

duša.
Dan i noć u istom trenutku.
Onaj poslednji zrak koji je završavao svoj put s ove strane Zemlje se protivio svim pravilima. Težio je da ostane što duže. Želeo je da bude viđen okom retkih.
Oko je bilo spremno.
Rastinje  u mraku. Vrhovi obrasli mnogim listovima su zadržali delić bele svetlosti. Između njih zagasito bledožuta linija uzdignuta svojom tanovitošću.  Ipak,  svetlost je u svom poslednjem dnevnom  putovanju zadržana na krstu podignutom na  Hramu Gospodnjem.
Visoko uzdignut nad ravnicom, osvetljen, s namerom da opominje smrtnike. Kratko, za tren putovanja  poslednje svetlosti sijao je kao grm Mojsijev.

Šta li je želeo da kaže?

Kako preneti?

Možda pomogne Beli Anđeo na svili.