четвртак, 27. јул 2017.

Pripovedanje o Kolebi



Zima se povlačila ostavljajući magličaste tragove. Polako se bistrilo. Zatim je usledio prasak obnavljanja životnih radosti.
Posle prvih kiša došlo je otrežnjenje. U ljude se polako uvukla misao o poslu koji je čekao da bude obavljen. S prvim pevom letećih pridošlica i toplotom koja zove, počeo je posao čišćenja.
Podovi, zavese,dvorišta,  lagano pospremanje i skidanje paučine oko kuće i u kući.  Tuga u malom paukovom telu-  radost i osmeh zadovoljstva za domaćicu.
Blista staklo prozora. Blista oko. Blista duša očišćena vaskršnjim postom. Blista komšinica i drugarica.
 Ipak senke su se svuda uvukle. One  oduvek u svojim dubinama  skrivaju tugu.
Koleba je prostor od nekih dvestotinak kvadratnih metara. Neupućenog zbunjuje naziv. Ne koliba, vikendica, kućerak, kolibica, udžerica, potkrivnjača ili bilo šta, već  zvučno i mistično: Koleba. 
Dvorac iz najsmelijih snova, bez vrata, prozora, poda i krova, a opet sa svim delovima koje kuća treba da ima. Sklopljenih tako da ih samo čudo Postanja drži u celini. Najrazličitiji materijali prikupljeni sa raznih otpada, koji su malo ličili na nešto od čega se moglo graditi, su bili tu. Pravi mali raj za rasterivanje žena i ostalih nepozvanih gostiju. Isključivo četvoromuška teritorija.
Četiri drugara, četiri brata po urođenoj osobini besposličenja i dokonosti u pred penzionerskim i penzionerskim danima, su otkupila parče zemlje. Na čuveno,,dođem ti, dođeš mi" , razdelili su kupljeno.
Želja im je bila da malo rade, malo se druže, nikako da lenčare, iako se to pokazalo jedinim ispravnim razmišljanjem.
Ustvari, želeli su da imaju mirnu luku za skloniti se od svakodnevice: Sima, Milan, Vujko i Veljko.
Sima, večiti buntovnik, protivnik svih životnih stega, slobodoljubivi borac za sva ljudska i nadljudska prava. Učitelj sa malo učiteljovanja. Sloboda mu je značila suviše, da bi nekoga ko se nalazi na početku života kanalisao i uskraćivao mu slobodu. Odgovoran samo sebi, nosilac gena višestruko posutih  bosanskim i crnogorskim začinima.
Milan, jagnje u vučjoj koži. Željezničar po svojoj duši. Većiti putnik jednoga mesta. Voleo je vozove. Njihova snaga i moć su ga opijale. Provodio bi dane uz prugu ispraćajući i dočekujući vozove raznih smerova, čije je čvorište bio sever Panonske nizije. Strašan samo po svojoj krupnoj nezgrapnoj spoljašnosti. Puter po vrelom suncu u unutrašnjosti punačkog tela. Okruglog lica i krupnih krofnastih šaka. Pored poroka male čašice imao je porok izjedanja domaće hrane. Za vreme zimskih dana bio je strah za svinjokolje. U trenucima domaćinove nepažnje, u fazi pomračene svesti za finom tankom kožurom prljenoj na slami, mogao je svu da je ostruže  pojede , doduše dobro začinjenu solju. Samo bi mu se oči pokajnički iskolačile, a stomak iskočio zatežući košulju davno izgubljenih sivih pruga.
Vujko, nalickan, visok, gospodstvenog držanja preko seoske davno izgubljene duše. Stroge, dominantne žene koja je imala maniju da ga kontoliše, naročito ako je svojim nepogrešivim instinktom nanjušila druženje oko Kolebe. Pravi Kicoš. Uvek čist i uredan, uvijen nevidljivim okovima koje je vrlo lako odbacivao i pretvarao se u nekog svog Mister Hajda, ne čineči loše drugima već samom sebi.
Veljko, gospodin po svojoj spoljašnjosti i unutrašnjosti. Najmanje je ličio na onu trojicu, ali su ga svojim neobičnim sudbinama toliko privlačili, kao najjači prirodni magnet, da im se nikako nije mogao odupreti. Kao  najozbiljniji među njima, knjigovođa kome su menice i papiri ubijali volju za životom, pa mu je ovakvo druženje legalo kao melem na nezaraslu ranu.  Ponekad mu se činilo da je on  tanka linija koja ih povezuje sa realnošću i sudbinom smrtnika. Nekada je zadnji prikaz svesti, pre samoga potonuća u mrak opijenosti pod nepogrešivom težinonom alkohola, bio on.  Kada bi ostala trojica popadala pod težinom sveže ispečene brlje, on bi ih zaštitnički pokrivao, čime god je našao u Kolebi: sarim ćebadima izbušenim od strane mnogobrojnih moljaca, sakoima nagriženih vremenom, davno izbačenim krparama... Kako god, on je bio poslednji glas razuma. Ravnoteža između jave i snoviđenja. Obično bi proverio da li je sve u redu pre nego što se uputi svojoj kući. Nije podnosio alkohol. Nije pio, ali je voleo njih koji su to mogli. Nikada nije spavao u Kolebi.
Rakija i to kakva. Voće se za bezbojnu tečnost sakupljalo od ranog proleća do trenutka kada bi bure bilo napunjeno. Sadržaj bureta je varirao i kretao se od pobuđalog pekmeza do pokvarenih šljiva iz zamrzivača ili do prokislog kompota od preklane. Ništa se nije bacalo. Dobro su došle ljuske oljuštenih jabuka ili okasnelih pomorandži.
Pod krovom Kolebe, sve je dobijalo smisao, čak i ono što nikakve veze sa smislom nije imalo. Ono što im je svakako bilo zajedničko jeste to što ništa nisu bacali. Sve je imalo vrednost.  Marljivo su kao najvredniji mravi u svoju zajednicu dovlačili izbačene stvari iz svojih kuća. Sve je na  poletnim krilima  dospevalo u Kolebu. Krpe i krpice, razbijene čaše i probušeni lonci, kaučevi bez madraca i madraci bez krveta, kamenje i kamenčići, probušene lopte i polomljena držalja, lopate bez drške i odbačene varjače. Polupani crepovi i okrnjene cigle. Sve savesno dovezeno na biciklima i uredno bačeno u okoliš Kolebe. Od igle do lokomotive, sve se moglo naći u tražionici.
- Simo jesil doneo burek?
- Doneo sam, pravi je!  Mastan! Sas sirom!
- Vujko jesil ti kupio pivo?
- Kako da nisam!
- Milane jel tu balon rakije?
- Tu je, još samo da Veljko stigne, da donese kobasice i sve je tu. Kuvaćemo i paprikaš. sa papcima!
 Onda se nizao red rakije, red paprike,red rakije, red zaprške , red rakije, malo piva, pa paprikaš, opet rakija...
Koleba im je uzvraćala zahvalnošću. Uvek je bila tu, otvorenih vrata,Spremno ih je primala pod svoje okrilje darujući ih neviđenim počastima. Volela je njihovu pesmu i popijenu rakiju. Volela je pse koji su se skupljali oko neopranog kazančeta u kome se kuvao paprikaš.
Kolebu su napuštali polako, jedan po jedan, poslednji Sima se nikada nije pomirio s nestajanjem svojih pobratima... Onda je došao red i na njega. Koleba je opustela. Samo je vetar ispredao svoje priče. Radoznalost ga je terala da zaviri ispod svake gomile. Čistio je. Nadaleko je širio svoje priče.
Bogatstvo kolebe je privuko posetioce. Odneli su ono što je imalo neku upotrebnu vrednost. Trošna građa je popustila. Ako je nekada konkurisala Krivom tornju, sada je odnela potpunu pobedu. Sravnila se sa zemljom. Otišla je tiho jedne noći kroz suze  tražeči svoje ratnike.
...
 Došlo je neko drugo proleće. Mesec je nemo posmatrao ravnicu. Dan je lagano ustupao mesto prvom sumraku ostavljajući mu prostor za rast.  On se  ponosno penjao  na večernje nebo. Lagano,  da ostavi prostora za  četiri druga koji se  na njegovoj površini raspravljaju i raspredaju priče o najkvalitetnijoj rakiji, masnom bureku ili krupnom pasulju, koji se kratko kuva. Ostavio im je vreme da vide prolećno spremanje.
 Vatra je svojim plamenom grabila suve grančice izlomljenog drveta stare šlive gutajući kvrge njenih  godina. U plamenu su nestajali ostaci kreveta i drvenih gredica. Dim se uvijao u tanku izmaglicu u kojoj je dobar posmatrač mogao videti četiri nerazdvojna lika.
Negde u daljini se lagano skupljao gnev četiri panonska ratika. Tutnjava je počela svoje gospodarenje, a njih četvorica su se zadovoljno smejala gledajući  žurbu i strah u očima smrtnika.


Нема коментара:

Постави коментар

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!

У част Десанке Максимовић- Плетем

      PLETEM Gornjačka kupola Gledam: Gornjak se beli u kosi zelenih šuma Ogleda u bistroj vodi reke svoje I ispeltenim stihovima Desanki...