Visoki zid je delio dva dvorišta.
Jedno malo, drugo veliko sa ogromnom baštom koja je privlačila poglede svojim bogatstvom.
Krupni crveni paradajz, se šepurio sa mesnate zelene sabljike, tikvice su se svojom belinom smešile Suncu, a poneki zaspali krompir je poslednje cvetove slao u nebo.
Sva bašta je odavala sklad. Boje, mirisi, cvetovi i plodovi u svom savršenstvu i na velikom ručno rađenom drvenom poslužavniku, podareni od strane samog Gospoda smrtnicima.
Savršenstvo je od mnogih pogleda štitio zid.
Tih.
Uvek na svom mestu.
Pouzdan.
Davno je podignut, još u vreme puštenih pasa i njihovih noćnih razgovora, u vreme slobodnog čeprkanja kokošaka braonkastog perja i šepurenja petlova sjajnih šarenih repova.
Čine ga slab cigleni fundament, blato i zemljane cigle. Malo se nakrivio, ali odoleva. Video je i doživeo mnogo.
- Volim kada me meke mačje šape golicaju lakim dodirom. Ožive me i podstaknu da pažljivije oslušnem i duboko udahnem. Volim onu crnku koja se ne razlikuje od najcrnje tamne noći bez mesečevog sjaja.
Dodje tako noć. Ona stane. Nekoliko puta me zagolica mekotom svojih šapa. Podmladi me sjajem crne dlake. Ne ostavlja tragove na istrošenoj suncem nagriženi gornji sloj crepa. Čini tapkanje u nadi da će me omekšati. Onda izvije svoj vitki vrat u pravcu nebeskih noćnih visina, dotakne vrhom nosa i Mesec i hladni zvezdin sjaj, pa počne mačju daleku praiskonsku pesmu dozivanja.
Ćutim i gutam suzu. Zemljana duša i malterisano srce se spajaju.
Odolevam godinama.
Odolevam probuđenim ljudskim dušama.
Odolevam Suncu i vetrovima.
Živim.
Čuh pre neki dan govor duše.
- Ne podnosim ovu vrućinu!
- Ne podnosiš? Aha, ne smeta tebi vrućina!
- Dani vreli, noći vrele...ne spavam, sklopim oči, a beli kolutovi koncentrične vrućine lete oko mene. Hiljadu ruku me dodiruje nedodirom, otimam se i bunim. Glasam se bez glasa. Sklanjam se u tamne lagume iz kojih nema izlaza.
- Gledam te svojom zemljanom dušom.
- Nemaš ti dušu. Ti nisi živ. Ti si tek zid od nabijene zemlje sa po kojom uzidanom terakot ciglom i ostatkom nekog nekada finog crepa.
- Varaš se. Moja duša je duša svih zidova. U meni je deo zida nad zidovima. Ja spajam i razdvajam. Činim da ljudi skrivaju u odaju svoje tajne. Ovo što vidiš je samo telo.
- Da si sa dušom razumeo bi me.
- Ne znaš da ćutanjem razumem. Video sam te onoga dana kada si kao mlada devojka došla u ovu kuću. Čula se muzika. Nisi bila srećna,
- Da, nisam...
- Video sam te onoga dana kada si mali zavežljaj donela u kuću. Čula se muzika. Nisi bila srećna.
- Nisam bila srećna.
Vidim te i danas. Čuje se muzika. Nisi srećna.
- Nisam. To je moja kob. Rođena sam za tugu. Radujem se ja, ali moja radosst nekako nije radost.
Nemam reči u radosti. Nemam svetlosti. Moja je tišina. Moj je zatvoreni krug samoće. Nikada prihvaćena i uzdignuta, nikada smela i osmehnuta, nikada glasna.
To sam ja.
- Mogla bi drugačije. Nije tvoj krst najteži...
- Nije i jeste, jer je moj...
Zašto s tobom pričam, ti nemaš dušu, ti si samo zid...
Podigla je motiku Pognula je glavu i mrtvim uglom oka pogledala unazad. . S nje je skliznuo poslednji ogumak vlažne zemlje.
Čvrsto ju je stegnula. Motika je načinila let nošen lastinim krilom. Začuo se svrkut i jecaj. Stisnutih usana i zadržavanim dahom, udaljavala se. Nije mogla da se odupre misli da je neko posmatra.
Laganim teškim hodom se udaljavala od zida. Mučnim beživotnim korakom se uputila na drugi kraj bašte.
Na sebi je imala šarene letnje pantalone. Majica se nije videla od starog crnog džempera sa oparanim ranflama na rukavima koji su pobedonosno kliktali ritmom njenih koraka.
Na mogama je imala gumene opanke. Stare, sa rupom koja je propuštala prašinu i meko blato do njenih stopala.
Na oštru prosedu kosu, je zakačila ćerkinu šnalu da joj ne smeta dok u trežnjenju motike zvučno udara pokoji zalutali kamenčić.
Pognutog vrata i blago spuštene glave, je mrtvim delom oka, pogledala unazad.
Pogled je leteo, prema njemu.
Stajao je ponosan i zemljan. Od zemlje načinjen i s obećanjem da će zemlji biti vraćen.
- Imaš sve, samo ne dušu - rekla je više sebi nego njemu.
Ugasle oči su odavale tugu. Duboke bore su odavale godine kojih nije bilo.
Vazduh se u letnjoj sparini uskomešao. Pokušao je da je zagrli bez ruku. Lagano se poigrao odećom i kosom. Lako je podigao otkinuti zeleni list i usahli cvet bundeve. Dodirnuo je cvetove male bašte, podigao je mirise i prosuo ih ispred njenih nogu. Uradio je sve zbog jednog neprocenljivog osmeha.
Na trnutak je prestalo da gori nebo.
Na trenutak je prestala da gori zemlja.
Na trenutak se izbrisala sva patnja ljudi pod kapom nebeskom.
Na trenutak.
-Slika na svili- Budjenje
Jedno malo, drugo veliko sa ogromnom baštom koja je privlačila poglede svojim bogatstvom.
Krupni crveni paradajz, se šepurio sa mesnate zelene sabljike, tikvice su se svojom belinom smešile Suncu, a poneki zaspali krompir je poslednje cvetove slao u nebo.
Sva bašta je odavala sklad. Boje, mirisi, cvetovi i plodovi u svom savršenstvu i na velikom ručno rađenom drvenom poslužavniku, podareni od strane samog Gospoda smrtnicima.
Savršenstvo je od mnogih pogleda štitio zid.
Tih.
Uvek na svom mestu.
Pouzdan.
Davno je podignut, još u vreme puštenih pasa i njihovih noćnih razgovora, u vreme slobodnog čeprkanja kokošaka braonkastog perja i šepurenja petlova sjajnih šarenih repova.
Čine ga slab cigleni fundament, blato i zemljane cigle. Malo se nakrivio, ali odoleva. Video je i doživeo mnogo.
- Volim kada me meke mačje šape golicaju lakim dodirom. Ožive me i podstaknu da pažljivije oslušnem i duboko udahnem. Volim onu crnku koja se ne razlikuje od najcrnje tamne noći bez mesečevog sjaja.
Dodje tako noć. Ona stane. Nekoliko puta me zagolica mekotom svojih šapa. Podmladi me sjajem crne dlake. Ne ostavlja tragove na istrošenoj suncem nagriženi gornji sloj crepa. Čini tapkanje u nadi da će me omekšati. Onda izvije svoj vitki vrat u pravcu nebeskih noćnih visina, dotakne vrhom nosa i Mesec i hladni zvezdin sjaj, pa počne mačju daleku praiskonsku pesmu dozivanja.
Ćutim i gutam suzu. Zemljana duša i malterisano srce se spajaju.
Odolevam godinama.
Odolevam probuđenim ljudskim dušama.
Odolevam Suncu i vetrovima.
Živim.
Čuh pre neki dan govor duše.
- Ne podnosim ovu vrućinu!
- Ne podnosiš? Aha, ne smeta tebi vrućina!
- Dani vreli, noći vrele...ne spavam, sklopim oči, a beli kolutovi koncentrične vrućine lete oko mene. Hiljadu ruku me dodiruje nedodirom, otimam se i bunim. Glasam se bez glasa. Sklanjam se u tamne lagume iz kojih nema izlaza.
- Gledam te svojom zemljanom dušom.
- Nemaš ti dušu. Ti nisi živ. Ti si tek zid od nabijene zemlje sa po kojom uzidanom terakot ciglom i ostatkom nekog nekada finog crepa.
- Varaš se. Moja duša je duša svih zidova. U meni je deo zida nad zidovima. Ja spajam i razdvajam. Činim da ljudi skrivaju u odaju svoje tajne. Ovo što vidiš je samo telo.
- Da si sa dušom razumeo bi me.
- Ne znaš da ćutanjem razumem. Video sam te onoga dana kada si kao mlada devojka došla u ovu kuću. Čula se muzika. Nisi bila srećna,
- Da, nisam...
- Video sam te onoga dana kada si mali zavežljaj donela u kuću. Čula se muzika. Nisi bila srećna.
- Nisam bila srećna.
Vidim te i danas. Čuje se muzika. Nisi srećna.
- Nisam. To je moja kob. Rođena sam za tugu. Radujem se ja, ali moja radosst nekako nije radost.
Nemam reči u radosti. Nemam svetlosti. Moja je tišina. Moj je zatvoreni krug samoće. Nikada prihvaćena i uzdignuta, nikada smela i osmehnuta, nikada glasna.
To sam ja.
- Mogla bi drugačije. Nije tvoj krst najteži...
- Nije i jeste, jer je moj...
Zašto s tobom pričam, ti nemaš dušu, ti si samo zid...
Podigla je motiku Pognula je glavu i mrtvim uglom oka pogledala unazad. . S nje je skliznuo poslednji ogumak vlažne zemlje.
Čvrsto ju je stegnula. Motika je načinila let nošen lastinim krilom. Začuo se svrkut i jecaj. Stisnutih usana i zadržavanim dahom, udaljavala se. Nije mogla da se odupre misli da je neko posmatra.
Laganim teškim hodom se udaljavala od zida. Mučnim beživotnim korakom se uputila na drugi kraj bašte.
Na sebi je imala šarene letnje pantalone. Majica se nije videla od starog crnog džempera sa oparanim ranflama na rukavima koji su pobedonosno kliktali ritmom njenih koraka.
Na mogama je imala gumene opanke. Stare, sa rupom koja je propuštala prašinu i meko blato do njenih stopala.
Na oštru prosedu kosu, je zakačila ćerkinu šnalu da joj ne smeta dok u trežnjenju motike zvučno udara pokoji zalutali kamenčić.
Pognutog vrata i blago spuštene glave, je mrtvim delom oka, pogledala unazad.
Pogled je leteo, prema njemu.
Stajao je ponosan i zemljan. Od zemlje načinjen i s obećanjem da će zemlji biti vraćen.
- Imaš sve, samo ne dušu - rekla je više sebi nego njemu.
Ugasle oči su odavale tugu. Duboke bore su odavale godine kojih nije bilo.
Vazduh se u letnjoj sparini uskomešao. Pokušao je da je zagrli bez ruku. Lagano se poigrao odećom i kosom. Lako je podigao otkinuti zeleni list i usahli cvet bundeve. Dodirnuo je cvetove male bašte, podigao je mirise i prosuo ih ispred njenih nogu. Uradio je sve zbog jednog neprocenljivog osmeha.
Na trnutak je prestalo da gori nebo.
Na trenutak je prestala da gori zemlja.
Na trenutak se izbrisala sva patnja ljudi pod kapom nebeskom.
Na trenutak.
-Slika na svili- Budjenje
Прича која враћа у прошлост. Зидовима који су били око нас али "причали" своју причу, нису делили, већ позивали сетите се сцене када Коштана полази у амам а преко зида много погледа и мушких и женских. Зид их је носио и њима поносио они су били мера вредности што више погледа више вредности! Лепо!
ОдговориИзбришиХвала Душане. Позивали, делили, одвајали, причали, приповедали, плакали, јаукали, стајали, клецали, спајали, одолевали...
ИзбришиЗдрави весели били! Поздрав!
Разнеже ме Твоје приче увек, Весна...
ОдговориИзбришиХвала, поздрав Весела!
ОдговориИзбриши