Nikada, nikome

Da li zapisati?
Možda,  sakriti duboko u tajne hodnike najmračnijih tamnica ljudskoga uma, da tamo u tmurnom ustajalom vazduhu čami svoje bezvremene dane i da ostane izbrisano iz sećanja,  da ga ništa i niko ne može dosegnuti?

Premišljala se, merila je vagom usađenom nege duboko, na mestu  za koje niko nije znao da postoji.
Nikada nije pisala, nije  imala želje da ostavlja trag na papiru. Nije htela da u njenim rečima neko prepozna male životne iskrice. Možda nije htela da se otkrije i da svoju nagost stavi na poslužavnik tuđeg rasuđivanja.
Toga dana se već od jutra nešto komešalo u vazduhu. Dozivalo je. Opominjalo. Upućivalo je samo na jedan jedini mogući pravac.

Uzela je  zelenu hemijsku olovku dobijenu pre neki dan u marketu.  Pri prvom pritisku na belu hartiju vrh se uvukao, a opruga je izbacila sadržaj unutrašnjosti.
Setila se dobre, stare grafitne olovke.
Pokušala je pisanje olovkom koja je u nedostatku rezača bila zarezana, pre odeljana, oštrim  nožem. Vrh joj je bio tup. Linije koje su trebale da znače slova joj se nimalo nisu dopadale. Tesala je opet, gledajući u svojim rukama ruke svoga dede. Crni grafit unutrašnjosti je postao oštriji. Počela je sa ostavljanjem tragova.
 Pritisla je jače. Vrh  se slomio. To ju je nateralo na jedno:
Ostavila se pisanja. Možda bi to bilo prvo i poslednje koje bi napisala...
- Zato prvo biti neće!
Izašla je u dvorište, uzela metlu, puna nagomilanog nezadovoljstva i zadržavanog besa, počela je čišćenje  ulične   nečistoće opalog lišća i svojih misli.
Godine su je pritisle.
Kosa joj je oduvek bila crna. Sada takođe, samo što se razdeljak izdajnički beleo. Na sebi je imala suknju i bluzu šarenog viskoznog  materijala, dobijenu od pokojne sestre. Ironično i inatno je otkrivala njeno izmršavelo i ostarelo telo. Na nogama papuče, one kupljene u kineskoj radnji sa mekim đonom. Pa čarape. Šarene. Opet nasleđene.
Uprkos tome lice joj je zadržalo tragove nekadašnje lepote. Crnka sa blistavim očima koje su oduvek od života tražile previše. Crni uvojci su joj u vijugavim rečnim talasima padali na ramena. Laganim,  skoro nepostoećim dodirom bi se pretvarali u geometrijski pravu i sjajnu liniju, da bi se ispuštanjem opet pretvorili u loknu.
Kako god, uvek je bilo malo, uvek je život nepravendno baš njoj pružao premalo.
Metla je počinjala svoj rutinski posao, uz malu jedva primetnu uznemirujuću napomenu.  Govorila joj je svkim zamahom. Zamah sirkove metle i lagano pomeranje usana.  Tek je poneka reč bila razumljiva. Onda je počela monolog, poluglasno, za sebe, preispitujući se i premeravajući.

- Kako sam dospela ovde?
Gde počinje trenutak beskraja i tonjenja u beskraj? Gde je siva linija noći koja deli sumrak od mraka? Kako da odelim blistavi sjaj mesečine od blistavog sjaja ukradene mladosti? Gde se nalaze potrošeni dani i neizgovorene reči? Ko nevidljivim kašičicama daje male doze otrova i muti moje misli?
Demencija! Govore...
Eh, godine... glava, pršljenovi, okoštavanje... Na jesen ću na more. Šta me briga, neka neko drugi o svemu vodi računa. Ne mogu više. Idem sa svojom jedinom drugaricom...
Nekada blistavo, nekada mutne  površine izbrazdane najstrašnijim teretima potrošenih dana.
Gde su nestali dani ? Gde sam utrošila svoje godine?

Prašina nošena metlom, a stvorena dugotrajnom  sušom je živela svoj kratkotrajan život. Pretvarala se u beličaste oblake sasvim neobičnih oblika i sastava. Oni su svojim rasplinjavanjem dosezali neviđene visine. Uletali su u njena pluća i grlo, naterivali su lagani kašalj i kijanje.  Svojom čarolijom su podizali zavese sećanja.
...
S prvim svetlom poslednjeg dana svoje majke stajala je uz kovčeg. Bez suza. Bez osećanja. Prazna i izbrisanih sećanja.
...
S poslednjim svetlom daleke ugašene zvezde stajala je uz kovčeg svoje sestre i brata. Bez suza, bez emocija. Zatvorila ih je u najdalji kutak svoga uma, skrivajući uspomene od svih i od sebe.
...
Kada je poslednji sunčani jesenji dan ispratio muža na počinak, stajala je bez suza. Nikakav osećaj tuge i bola nije osećala uprkos dugim nizom godina. Duša joj se okamenila. Poprimila je osobine robota. Videla je, čula, gledala, ali nije mogla da oseća.
...
Oblaci prašine su rastopljeni dospeli u najudaljenije kutke sive materije.  Doneli su vrlo živu sliku.
Devojčica je. Majka je na podu. Krvari. Pozvali su hitnu pomoć. Majka je bez svesti. Ne odaziva se.
Ona rida. Doziva je zvukom svih zvukova. Bol je preveliki. Vrisak para samo nebo. Suze su nezadržive. Bol je nepodnošljiva.
Otac sa strane u bunilu pijanstva. U ruci joj nedovoljna snaga deteta. Udara ga bez milosti  slabašnih ruku. Oseća fizički bol.  Nepodnošljivo se duševni bol pretvara u jauk.  Neutešno i poslednji put plače.
On ječi. Majku odvoze u bolnicu.
Tek ju je kasni noćni sat uspavao.
...
Prašina se polako slegala. Zauzimala je asfalt ispred kuće. Senke minulih dana su se razilazile. Sadašnjost je bolno pekla.
- Ko razume razumeće, ko ne, nikada neće. Tada sam se zarekla da nikada neću plakati. Zarekla sam se da neću pokazati ljubav.
Nikada, nikome.
Nikada neću pisati ni zapisati!
Poslednji pršinski drhtaj je dosegnuo do njene duše. Samo je duboko uzdahnula.


Voleti bez voljenja
Ljubiti bez ljubljenja
Osećati bez osećaja.

Krišom davati
Javno skrivati
Svakodnevno terati.

Dušu u bezdan baciti.
Dušu
Meku
Nežnu
Bezgrešnu.

Ko sam ja da sudim?


Za nju cveće.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Приповедање о човеку званом Голуб

Ivanjdan!

Нови дан