У сиво вече

У сиво вече
Када отежа кап
Када мисао изгуби траг
А  изгубљени
Потраже скривени рај
Блесне мала звезда
Осветли пут.

- Види ти ње! Почела да пише стихове!
- Где си до сада? Где? Куда су те водиле стазе покривене прахом свих времена?
-Ту сам, само ме не видиш. Бројао сам дане бескрајне огрлице постојања. Бројао сам изгубљене у времену.  
-Ко може да се изгуби у времену?
- Полако! Ти баш журиш!  Једном ћеш треснути! У ствари то ти се већ догодило, зар не?
- Да, сећам се. Субота. Пошла сам у посету. У торби сам имала ...
- Теглу са цвеклом. За здравље.
- А она избочина на распуклом тротоару? Па напрсле кости зглоба...Где си био тада , Лакокрили?... Али све прође.  Као што пролази досадни магловити дан у коме мрачне душе воде коло.  Притиска ме  тежина од самога сванућа и прве згуснуте капи мога даха. Бол се понавља. Лагано се креће преко зараслих напуклина. Само блесне, па се изгуби. Онда се опет појави када се најмање очекује, траје, нестаје  са првом подигнутом  магленом завесом.
Погађа ме вест о завршетку живота оних којима је судбина доделила нешто друго.   Туга је голема као јесења киша. Висока до последње одбране неба и најдубље пукотине у земљиној утроби.
Црквено звоно у рано јутро.
Сева кроз даљину.
Пршти.
Гласа се.
Опомиње.
Мирим се са човековом судбином и ,,уреченим растанком" , само ми то и остаје. А ти? Коју ми причу носиш у сиво вече када је сваки осмех одавно опустео усне  и угасио се на некој далекој стени која стидљиво израња из морске плавети?
- Не, данас немам причу. Данас је ту стих. Почела си стиховима , зар не?

Девојчица
Девојка
Жена
Мајка
Бака
Прабака
Заборављена.


- Чудна ти је песма Лакокрили. Где си?
- Ту сам. Држим испреплетену нит изгубљених својим крилима. Лагано их померам да се не откину и нестану заувек.
- Види ли се то моја сенка на самом крају?
 Лакокрили?