Danas jesi...

- Šta je život? Danas jesi, sutra nisi! Eto to je! - imala je običaj da kaže moja majka.  Danas je vetar nosio reči izmešane s poslednjim žutim listovima drvoreda kikindskih lipa.
Gledam ih.
Podigle se, razgranale se, pružile se u svome razvoju.
Pre dvadesetak godina bile su na njihovom mestu neke druge, ostarele. Stasite. Krošnji izdignutih visoko u nebo. Preko noći su bile posečene do korena, a tokom dana počupani su im i oni. Plakali su šetači nad zaostalim rupama. Dvadeset godina. Malo? Mnogo? Dovoljno da se drvored opet uspostavi u inat motornim testerama.
Na klupi ispod lipe sedi gospođa. Uživa u blagoj svežini dana. Pored nje kuče. Na glavi mu velika čupava kikica i crvena mašna. Potpuno odudara od žutog lista koji završava svoj život. Prati me slika  i misao. Osluškujem  glas rastegnut kroz mnoge godine.
Stojim na autobuskom stajalištu. Čekam da se pojavi crveni,  beli ili možda plavi autobus. Izbor boje je sužen. Pratim liniju koja od centra prolazi pored crkve, pa se vijugavo izvija, na trenutak gubi, da bi se opet ukazala bistrom oku. Iz igre me lako prenu glas.
- O, pa to ste Vi! Drago mi je da Vas vidim. Kako ste?
- Dobro, hvala, odolevam vremenima i okraćalim danima. Trudim se. Živim. Kako ste Vi?
- Dobro... leto je prošlo. Ove godine nema kukuruza, nema nadnice. Radila sam letos puno. Zimu ću nekako.
- Zar niste u penziji?
- Kakva penzija! Imam desetak godina staža. Fabrika se zatvorila , ja ostala bez posla, a biću i bez penzije. -  govori uz blago razvučene usne. Stidljivo se smeši. Ne želi  da kvari radost susreta.
- Kako je moj đak?
- Dobro! Oženio se. Živi u susednom selu. Imam unuka. Dođu ponekad, ponekad je odem....
- Puno ga pozdravite.
- Hoću, uvek me pita za Vas.
Iz daljine se pojavljivala crvena silueta. Lako je krivudala. Zašla je poput večernjeg Sunca, da bi se opet pojavila donoseći lagani vetar sa sobom. Pozdravljam se, a pitala bih. Pomogla.
Ulazim i sedam.
Pratim priliku koju odvozi bicikl bez boje.  Krivuda nesigurno. Odnosi krhko telo. Treptaj donosi sećanje na   bistre oči malog dečaka u čijem se sjaju ogleda osmeh majke.
 - Av. av! - umesto ljudskog glasa čujem lavež.
- Vidim da si tu. Pa mi se srećemo često u večernjim šetnjama. Sada ti je nešto neobično? - izgovaram dok se lagano udaljavam.
Vetar se pojačava. Poslednji  srcoliki listovi proleću pored mene. Nebo se zasivilo. Možda će  ona dosadna jesenja kiša sve oprati.

Za nju.