Crno ispod nokta

Nedelja od Boga dar, se približavala kraju.
Veče je donosilo tamu brišući  svojom snagom poslednje tragove svetla. Magla je doprinosila boljem utisku praznine i nekog čudnog prikrivenog nedostajanja. Činila je sve da rastera tugu dana, a tuga večeri je već stizala.
Deca su bila i otišla.
Svakome je spakovala po malu pažnju, male zalogaje za večeru, vodeći računa da dobiju ono što vole.
Nije osetila vreme kada su odrastali, jednostavno su odjednom ispred nje stvorili zreli ljudi sa svojim životnim borbama.
S naznakom noći povukla se na svoje mesto za stolom. Otvorila je računar da pregleda društvene mreže i napiše pokoju reč novog posta.
Ugao sobe je odjednom oživeo. Golicajuća tišina je narastala budeći neki unutrašnji nemir.
 Laka paučina još nezaspalih paukova se zaljuljala toliko da je samo pažljivo oko moglo primetiti. Mali sivkasto zeleni pauk se trudio da  fino isplete  nežnu mrežu svilenim nitima. Pogodio je onu staru narodnu, da paučić mrežu plete nadajući se gostima.
Sad je titraj vazdušnog kretanja najavio novog gosta. Onoga koji ne dolazi kada ga zovu, već se pojavljuje kada oseti prikriveni zov duše. Tu su krila i oko boje duge.
- Tu si! Ti si mi radost u ovo blago veče.
Nedostajao si mi.
 Jesi li obilazio daleke meridijane i prevaljivao  milje leteći iznad probuđenih morskih talasa? Da li si dodirivao snežne vrhove Anda ili dalekih, nedostižnih Himalaja ? Ili su ti se vidici zatvorili dok si ispitivao dubinu Grand kanjona? Donosiš li mi priču kao poklon?
- Koliko pitanja od tebe.  Kad bih se osmelio da ispričam samo delić viđenog, ne bi pronašla mir noćnog odmora i zauvek bi se zadržala u vremenu bez vremena.  To sigurno ne bi želela. Moje vreme nema kraja. Tvoje je ograničeno sudbinom svih ljudi. Za bezvremeno ima vremena.
- Nemoj se ljutiti. Takva sam. Poznaješ moje mane zato mi i dolaziš.  Želiš da me učiniš boljom, da ispraviš one krive neposlušne planinske potoke koje toliko volim i čiji me žubor uvek razveseli. One koji  stalno iznova vijugaju  stavrajući nove i nove tokove, menjaju rečna korita ostavljajući mulj i birajući kamenito dno.  Valja se voda. Teče. Teku i dani, otimaju se i odlaze negde unedogled, izvan sposobnosti ljudskog gledanja.
- Zaboravila si da ja prihvatam ljude onakvima kakvi jesu. Meni je dato nešto drugo. Došao sam da ti pričam o čoveku koji je bio ono što mora,  ono što je i ono što nikada nije ni sanjao da će biti.
- Lakokrili,  kakve su to zagonetke?
-Nestrpljiva si! Tu su i ljudi koje ćeš prepoznati ili nećeš, zavisi koloko budeš pažljivo slušala.
- Ti to kao da sam ja neko maleno đače.
- Ako poredim svoje godine i tvoje ti nisi ni đak. Zato slušaj:
Plaveo se Dunav širok i bogat, pokretala se voda u laganim malim talasima, tek se lako mreškajući, a lagani tek rođeni vetar se poigravao na sunčevim zracima. Poneki krupni šaran ili som bi se osmelio da se repom prćakne i u pokazivanju svoje nadmoći poljulja mirnu površinu. Mnogi su poglede upirali baš u tom pravcu, željno iščekujući bogat ulov. Sve je odisalo mirnim dahom uspavane Dunavske doline. Ipak sve je bio privid. Bio je potreban mrak da se desetine čamaca uputi preko nevidljivih staza velike reke i u susednoj Rumuniji potraži dodatak na kućni budžet.
- Kakav budžet i Dunav? Da nisi pomešao konce svojih lutanja?
- Jesi li ikada bila na Dunavu, na plavoj lepoti? Jesi li upijala miris vode koja je videla mnogo i bila stara koliko i sama Zemlja?  Jesi li letela sa  rečnim galebom i njegovim krikom dodirivala nebo? Da li te je on gledao stogim brzokrećućim okom oholo i smelo pokazujući ko je gospodar rečne vode?
- Oprosti Lakolkrili. Ćutaću. Pričaj.
- U mestu s ove strane Dunava živeo je dečak. Rastao je bez roditelja. Visok, dugih nogu i spretnih ruku. Radio je mnoge poslove i nije se stideo da zaradi novac na bilo koji način. Najviše je voleo da u miru i tišini noći zaplovi sa ribarima uz vodno, da bućkom izmami uspavane somove s dna, pa da se pohvali svojim ulovom. Udisao je vazduh obojen mirisima dve zemlje. Gledao je pod okriljem noći visoke stene koje su grabile visoko u mrak. Radovao se glasu noći i tajnama reke koje je tek trebalo da otkrije. Upijao je svim čulima. Saznanja je taložio i slagao tako da se nikada ne izbrišu. Od Gospoda mu je darovana pamet, a dobri rođaci bez dece su pomogli da se školuje. Postao je lekar u belom mantilu.  Vratio se u svoje mesto, u svoj Dunavom začinjeni zavičaj.
- Lakokrili, da li je moguće da si i tada bdio nada mnom?
- Sećaš se?
- Dozvoljavaš li da pomerim tok tvoje priče i ispričam ...?
-  Naravno!
-Boravili smo na Dunavu, gledali smo izlazak Sunca iz stena i njegovo potonuće u guste borove posađene da čuvaju male poluzavršene kućice za odmor radnika. Jedne noći se hladna kiša spustila na naselje. Krov je prokišnjavao. Pomerale su se drevene grede i daske koje su držale zidove. duvalo je i ječalo kao usred novembra kada severac počinje da jača, a vrapci traže skrovište u gustišu retkih panonskih pridošlica zimzelenih tuja. Temperatura je počela da raste. Drhtaji su prerasli u drhtanje, a ono u letnju groznicu. Bilo je neophodno pronaći lekara. Krivudavom stazom smo dospeli u lekarsku ordinaciju. Belo okračena zgrada. Lekara nigde. Medicinske sestre nigde. Očli su se gasile u visokoj temperaturi. Plavo se gubilo u morim tragovima.
- Dobar dan, gde možemo naći doktora?
- Sad će on, sačekajte koji minut, sad će.
Sad će je preraslo u dobrar sat. Puteljkom prema ambulanti se žurnim korakom kretao visoki čovek. Na sebi je imao trenerku umrljanu blatom. Nogavice su bile vlažne, rukavi umazani crnilom koje je mirisalo na naftu.
-Da niste putem sreli doktora, neophodna nam je pomoć. Rekli su da će brzo...
- Ja sam doktor. 
Oči su mi gorele.
Kakav doktor? Koga će ovaj da leči? Ipak izbora nije bilo.
Dok su se ruke sa svim bogatstvom Dunavskog mulja približavale vreloj koži ,a prsti pokazivali bogatstvo sadržaja ispod noktiju, zatvorila sam oči, da bih ponovmim otvaranjem videla plave kineske papuče izjedene ugrizima prolivenog benzina. Ispucale pete su krile duboke brazde napunjene muljem zarobljenim prilikom iskakanja i vučenja čamca kroz Dunavske vrbake. Skorelo blato na pantalonama se ne može ni opisati. Čupav, neumiven, neobrijan i potpuno otežalih podočnjaka dobijenih zahvaljujući mnogim neprospavanim noćima.
- Koliko se sećam doktor te je izlečio.
- Jeste.
- Veliko je srce tog čoveka. Mnogo je davao ljudima oko sebe. Bilo je to vreme nestašica. Nedostajalo je svega. U prodavnicama se mogla uz mnogo sreće pronaći pokoja kutija zaostalog čaja. Ostale police su bile prazne. Doktor je obilazio pacijente na biciklu. Jedva je stizao. Onda se odlučio na očajnički korak. Dunavom je davno naučenim skrivenim stazama donosio iz Rumunije benzin i dizel. Noću se kretao nevidljivim stazama, a danju je lečio one kojima je pomoć bila potrebna. Jedino se miris benzina nije mogao izbrisati. Izdajnički se rasprostirao šireći svoje carstvo. Ruke se nisu mogle oribati, Dunavska voda nije imala dovoljno snage, a masnoća se ponovo vraćala svake noći. Ordinacija se nije mogla oribati. Svi pokušaji bi padali u posudu s razbalženim sredstvom za dezinfekciju.
Ljudi su praštali. Dobro je da leči. Sve ostalo nije važno. Čak su se potrudili da ostatke noćnih pohoda rasprodaju i svom dragom doktoru obezbede dodatak na platu.
- Da sećam se. Beli zubi i osmeh s mirisom, a lice poput indijanskog poglavice.
- Kako bi se priča pričala? Da se ne zaboravi i ne ponovi. Sad možeš da spavaš. Laku noć!
- Laku noć! Dođi opet. Čekaću te!


Ilustracija nije Dunav već Tisa, ali ni to nije važno. Sreću se negde u daljini i teku jednim tokom.