Crnko

 Gde si Lakokrili? Nije te bilo. Skitaš  li udaljenim stazama posutim srebrnom mesečinom, dok se nad ravnicom nadvijaju sivi oblaci ? Severac se sprema da sa Karpata donese zov izgubljenih u njegovim vrhovima, pa da ih raspe  po tihom moru panonskom, a tebe nema.
 Zebem i nedostajanje  me obuzima, a ti ćutiš.
 Da li se zavlačiš u mediteranske  kućice obavijene mirisom sveže ulovljene morske ribe i svojim duginim okom,  usnulim krljuštima dodaješ magični sjaj  ili se utapaš u nečijoj nemoći da promeni surovost savremenog života?
Zaista, da li tuguješ za nekim  mirnijim, čistijim vremenima?
- Ne tugujem nikada.
Delim tugu.
Delim radost.
Preuzimam delove stvarnosti i snova, pa ih  slažem u kutije vremena. Sve je uredno poređano da se ne zaboravi, da ne postane izgubljeno zauvek i odneseno nekim kratkotrajnim krilima.
- Svakako si mi nedostajao. Tvoje reči, milovanje lakog vazduha pokrenutog tvojim krilima... kao da sama živim životom vremena pre vremena i pre prvoga greha.
- Možda te jednom ponesem nekim svojim putevima da osetiš slobodu slobode.
- Da,  zaboravljam ko si ti, bešumni vremenski putniče. Danas  mi klone ruka od umora. Potrebna mi je reč raspoloženja. Potreban  mi je smeh. Ljudi su postali čudni. Sve više gledaju sebe, sve manje druge.
- Imam priču za tebe. Nisi je čula, jer si u prostoru između sna i jave potražila odmor i utočište od buke i neželjenih reči. Gledao sam kako ti se kapci sklapaju, otežali, natovareni umorom dana. Lagano si podizala trepavice, ali  one bi se brzo spuštale. Gledala si nizove kuća koji proleću, brojala si ulice koje su u osmehu imale kilometre.  Prepoznaješ selo po kući koju uhvati delić pogleda.
Ja sam bio budan. Čuo sam priču:

Negde u nekoj zemlji, u nekom gradu, na nekoj pijaci, prodavao se auto.
Lep.
Crn.
Sveže opran i blistav poput najblistavije noćne zvezde. Plenio je i svojim magnetizmom privlačio tragače.
 Zaista, bio je sasvim malo korišćen, vožen o nekim prilikama, jer je svojom veličinom zahtevao i prostor za parkiranje.
Strah koji je ulivao prolaznicima njie dozvoljavao pitanje o ceni. Pored auta je stajala žena. Na sebi je imala kostim. Glasao se dobrim krojem i ručnom izradom.
Bila je lepa, lepotu je isticao manjak šminke. Kose uredno očešljane. Njenih pedesetak  godina se nisu izdavale. Zračila je mirom i taktičnošću. Šetače je zbunjivala njena pojava i nikako nisu mogli da je povežu sa prodajom auta na pijaci. Delovala je potouno nestvarno. Na pitanje koliko košta Crnko odgovorila je nešto što se danima prepričavalo kao legenda. Koštao je pet stotina evra. Čudo je narastalo. Ljudi nisu mogli da poveruju.
Takav auto!
Tako malo!
Mora da je udaren!
Možda nema delove u  svojoj utrobi.
Možda je ukraden!
Možda je gospođa samo maska!
Ko zna šta se krije iza svega!
Drži se dalje!
Ne pitaj ništa!
Idi gde te noge nose!
Pobegni!
Nemoj sebi bedu da natovariš na vrat!

Pitanja su se množila i narastala do samih nebesa.
- Gospođo, koliko košta auto?- čulo se ponovljeno pitanje.
- 500 eura.
- Da  li je ispravan?
- Auto je potpuno ispravan. Star je dve godine.
- Imate li papire?
- Sve je uredno.  Registovan je do marta. Imam samo jedan uslov. Morate mi potpisati na kupoprodajnom ugovoru koliko ste platili auto.
- Svakako.

Ubrzo je stvar bila gotova. Poštenog kupca je kopkalo zbog čega ga jeprodala po toj ceni, iako je upravo to za njega značilo neizmernu sreću.
- Da, razumem Vašu znatiželju - smeđe oči su naglo izgubile svetlost. Potamnele su bojom ponoći. Bol je zavladao njihovom dubinom - auto je pripadao mom  pokojnom suprugu. Testamentom je poručio da se auto proda i sav prihod da ženi koju je imao, a da ja to nisam znala.
Čovek je ćutao. Prihvatio je ruku u kožnoj rukavici. Da se nalazio na nekom drugom mestu usudio bi se da je ovlaš dodirne svojim usnama.

- Lakokrili, ti svašta čuješ!
Gde si opet nestao?


Fotografija preuzeta sa interneta.
-