Večernja magija

Šerpa do šerpe, pa šerpica, prepodne je proletelo u deljenju poslova na važnije i manje važne.
Supa se podrazumeva, sos od paradajza i krompir, pa pohovane šnicle, da ostane i za sutra. Radila je mehanički.  Posle niza poslova i pojedenog ručka, krenula je u  zimsku šetnju.
Odnegde, iz mraka špajza, je izvukla stare duboke cipele. Njihovi đonovi su krili mnoštvo koraka. Dodirivali su sve četiri strane sveta, krećući se u ritmu Vivaldijevih taktova. Pevušila je u duši, sasvim lagano, zatvorenih usana, svaki pokret ruku je donosio pojčavanje melodije. Uzela je tople rukavice veselih boja. Šal oko vrata je doneo još toplote.
Kineska jakna, dobro postavljena veštačkim krznom. Njoj Severac nije mogao ništa.  Niko joj nije mogao ništa. Lakožurnim koracima se uputila prema izlazu iz grada. Prema zapadu. Sunce joj nije smetalo. Njegova svetlost se odbijala i gubila u dubini fotogrej stakala.Tamni odsjaj se skrivao dobijenu slobodu.
Poneki prolaznik, žena i dete koji ubacuju bele koverte računa u sandučiće , par mladića u žustrom razgovoru  i zvonjava mobilnog telefona devojke čija je plava kosa virila ispod šarene kape dodatno ukrašene cirkonima, su ostavili tragove  u vazduhu. Mešali su se tonovi čineći sliku zanimljivo začinjenom. Obećavala je.
Sačekala je da se promeni svetlo na semaforu, da bi prešla veliku raskrsnicu. samo je beličasti trag izduvnih gasova odavao ljude.
Povratak je značio istok.
Sunčevi zraci u leđima, neka magična toplota i zamiranje vetra. Vremešni bračni par je stidljivo proklizao i nestao iza njenih leđa. Progutao ih je zapad.
Osmehnula se. Videla je svoju saputnicu darovanu joj prvog dana rađenja.
Senka se odvajala, bila je živa. Formirala se otimajući joj delove tela. Noge su narastale, svakom korakom su se izduživale. Telo se skratilo. Ruke su se izdužile, a glava je postala besmisleno mala. Bespotrebna.
Petnaest glava u jednom telu!
Čudo!
Raširila je ruke.
Šara na rukavicama je nestala, a prsti su dobijali na vitkosti. Rasli su i rasli. Svakim korakom iskrivljena stvarnost je postajala stvarnija.  Otimala se i snažila. Pretila je svojom veličinom.
- Šta to radiš?
- Da li ti to mene pitaš?
- Tebe, sami smo ti i ja.
- Vraćam se u detinjstvo.
- Lovim vanzemaljce i njihove senke.
- Da li si ti vanzemaljac ili si senka?
- Da li si ti vanzemaljac ili si senka?
- Ja sam ti!
- Ti si ja?
- U kom vremenu je tako?
- U svakom vremenu.
- Umeš li da pevaš?
- Ne umem.
- Umeš li da držiš slikarsku četkicu?
- Umem!
- Da li ti to mene imitiraš?
- Da li ti to mene imitiraš?
- To nije lepo vaspitanje!
- To nije lepo vaspitanje!
- Naljutićeš me!
- Naljutićeš me!
- Umeš li da ćutiš!
- Umem i to, ali neću!
- Što si smešna,tako duga i iskrivljena!
- Što si smešna, duga i iskrivljena!

Zapad je rastao.  Sunce  se gubilo odlazeći polako u suton. Kratak dan je postao još kraći. Duga noć postajala je još duža. Senka je nestala. S prvom večernjom tamom se izbrisala. Glava se povećala, telo se povećalo, ruke su se uobličile, šake su dobile prste. Noge su opet bile noge.
Šara na rukavici je zaigrala.
- Nisam nestala, samo me ne vidiš!  Ti samo misliš da nešto znaš!