понедељак, 10. септембар 2018.

Knjige s posvetom

Posustalo leto
Oteti zeleni list
Prašina na kolskom putu
Samo dlan ostade čist.

Poslednjih dana leta  je dobijala živost. Ono u čemu  je životarila dugih toplih dana s još toplijim večerima s jarom koja je izbijala iz zidova sačinjenih od nabijene zemlje, sada je dobijala jasno kroz nizove slika poređanih na lentama davno minulih dana.  Listala je davno pročitano, podsećala se imena s posveta.
Tihe mirne večeri i  sveža jutra su joj davala snage i volje da uvede red i obnovi sećanja.
Razmahivala su joj se krila, a fino paperje ispod grubog okoštalog perja je odavalo tananost. Godine su joj se nataložile slično kasnoletnjoj prašini na čistim tek opranim prozorima. Pod krpom su linije prašine  nestajale i bivale vidljive samo u tragovima. Spremala je po kući, prebirala  po starim knjigama s idejom da budu poklonjene po njenoj želji i za njenog života.
Do same granice ludila su je dovodili prodavci knjiga na vašarskim rasprodajama, još ako bi na njima, posle otvaranja prve stranice videla posvetu, tuga bi preplavila njenu dušu,  kao što rečnu obalu zapljusne talas jesenjih dosadnih kiša. Toliko bi se uznemirila da bi dozvoljavala sebi raspravu s počiniocem
. Ovaj bi je samo gledao čkiljavim očima. Ništa mu nije značio ni Dučić, ni Šantić, ni Andrić. Za njega su to bili nizovi imena. Nemerljiva tuga ju je obuzela kada je za dve stotine dinara mogla da kupi ukoričeno izdanje pripovedaka Laze Lazarevića.
- Alo, ima li koga?
- Da tu sam, uđi, uđi...
U očima joj je pridošlica otkrivala radost.
- Baš sam na tebe mislila, imam neke knjige da ti poklonim, da ne završe negde gde nikako ne bih htela...
- Gde vam je Pulika? Nema ga da me najavi.
- Nema ga. Platila sam da ga zakopaju. Mučio se. Nisam mogla da ga uspavam, pustila sam ga da se sam ugasi. Da ti ne kažem. Preživela sam sve  ponovo, kao sa najmilijima moje krvi.
Suze su joj se zablistale. Otrla ih je krajičkom majice kratkih rukava. Pamuk je preleteo preko sivih trepavica ostavljajući crveni suvi trag.
- Uđi, uđi, da vidiš moje knjige. Godine su to. Godine!

1 коментар:

  1. Људи су као мрави. Много се књига накупи временом . Све су ми драге. Неке читам више пута. Нису од "класика" али су од мојих познаника и пријатеља. Важне су ми. А после или пре тог "после" морам да нађем "хранитељску" породицу којој су књиге духовна храна. Тако је то. Неминовност!

    ОдговориИзбриши

Dragi prijatelji ukoliko imate komentar na pročitani post slobodno napišite.Hvala!