Buba

Gde smo u ovom ludom veku? Obojeni  bojama bola, koji ne štedeći nikoga 
nanosimo nemilosrdno. Nedorasli sebi i okolini, neuviđavni i netolerantni.
Reč bez značenja i  težine ?
Nekada je značila sjaj, davala se i primala. Držala se. Danas se obrće, zamazuje, maskira. Duboko razočarana utiskom koji ona ostavlja dozivam tebe, Lakokrili, da pomogneš, pružiš utehu, ispraviš iskrivljeno i uputiš na pravu stranu.
Gde si?
 Jesi li se izgubio u stazama svojih neodspavanih snova ili si negde kod nekih ljudi koji još uvek znaju značenje iskrenosti i dobrote?
Ljudi su  daleko od onoga kakvim ih je Bog stvorio. Obučeni, blistvog osmeha, s isticanjem sebe, nepriznavanja pravih vrednosti. Sve u slavu samoga sebe i prikrivanja sopstvenih strahova.
- Osećam li ja neku tugu i prazninu koja znači bol? Mislio sam da si dobro, da se snalaziš u vremenu brzine i površnosti, mislio sam da sam ti udahnuo sprmnost da se izboriš u  ovim nemirnim vodama. Daleko sam od veselosti, ali ja nisam stvoren za osudu. Mogu samo da ukažem na pravac, a sam čovek se mora izboriti sa zlom koje nadolazi. Ne može se izbrisati napredak čovečanstva, ne može se ublažiti usamljenost i strah čovekov. Mora se dalje do blistavog plavog horizonta i sjajnih zvezda na uvek plavom nebu.
- Od tebe se uteha dobija uvek. Nedostajao si mi ovih dana i  tvoj glas obojen svim glasovima.
- Ispričaću ti priču.
- Priču? Uvek si pun priča. Pričaj.
- U mnoštvu buba u kome se nije moglo razlikovati ko je ko, izdvojila se jedna. Obična. Crna. Nije imala blistavih osobina, ni mnogo razuma, ali je bila grlena. Hvalila se gde god  je stigla. Pronašla se u tamnim senkama u kojima je izgradila svoj izmišljeni svet. Svakoga jutra se budila drugačija. Osveženija, svetlijih opnica ispod neletećih krila. Usudila se da se hvali kako ume da leti. Kako je nebo i sunce napajaju, kako se vetar poigrava s njenim krilima. Poredila se s letirovom sedefnom providnošću, s anđeoskom belinom i krhkošću tankog venecijanskog stakla načinjenog po najtajanstvenijim  receptima. Grlenila se svakoga jutra, objavljivala je nove vesti snagom panonskih dobošara na uglovima dugih širokih ulica.  Svojih šest nogu je uzdizala i od njih stvarala vitkost balerininih koraka.  Podizala se i podizala, ali je ipak svake večeri  u san tonula kao buba.
- Lakokrili, tvoje priče, tvoje priče...gde si?