Zar je to važno?

Dok se veče lagano u tragovima sunčeve svetlosti gubilo i ustupalo mesto
prvom lakom sumraku, dvoje ljudi je sedelo za malim stolom. Pokriveni tišinom igrali su karte.  Pokoja reč uzaha se mogla čuti ili naslutiti neprimetna izmaglica u kraju oka, kao i lako dodirivanje vitkih prstiju i ravne površine stola koje je proizvodilo tiho, gotovo nečujno lupkanje. Tajna šifra ili nešto drugo, nije se moglo dokučiti šta.
Pokoji proklizaj glatke površine plastificirane plastike kojom  su karte bile obložene davao je ton  lake drame, tek toliko da razbije monotoniju deljenja  po   dugogodišnjem crvenom indijskom stolnjaku bogato ukrašenog belim linijama načinjenih voskom. Do njih boja nijemogla doći. Bili su neobojeni.
Prvi probuđeni komarac je remetio  svojim  upornim zvukom lepotu letnje večeri.
Sve se stopilo u prividno  tihi  trenutak iza koga su bujale zamršene nevidljive linije.

Po tri, po tri !
 Izletale  su karte iz dva para ruku.  Ruke nisu imale značeje. Nisu ih osećale. Zemlja je činila svoje,  teža se silom prirode igravala sa njima, udahnjivala je u njih nemir, dozivala ih, činila da se osećaju uznemirenim, snagom svoje Rotacije i Revolucije davala im  život.
One su se saplitale jedna o drugu. Svađale se. Jake su dodirivale slabe u svojoj ljutnji, nisu im praštale, a ove su bile pokošene, pa su beživotno nadole završavale svoje krugove,  licem okrenutim prema stolnjaku. Tu su disale crveno.
Neke su se opet usuđivale da podignu glavu, svojom upornošću i tvrdoglavošću trudile su se da napakoste jedne drugima, ne shvatajući svoj kratkotrajni život ozbiljnim i ne mareći za njega, podizale su svoj glas do samog neba, ali bi ih neki adut iz rukava lakim dodirom ućutkao i bacio na beživotnu gomilicu.
Po tri, po tri!
Zbirovi su se množili. Sabirale su se cifre. Poneka slaba, bi se žalila i u svojoj tuzi ječala na manjak oduzimanja. Opet bi se prevrtale, cikale poput dece obuzete pravom istinskom radošću. Klizile bi i svojim crvenim kockicama uslaganim u  pozadinu, zbunjivale nevešto, neiskusno oko, padajući  jedna preko druge. Delile su prividne neravnine. Obožavale su svoju prividnu dvodimenzionalanost. Ipak, ona  im je  davala bogatstvo bez bogatstva. Poput mačje dlake  u njihovom gurkanju samo bi laka  iskra pucnula. I tako do prividnosti trajanja, do sto jedan.

- U šta igramo?
- Pica ili pljeskavica?
- Svejedno.
- Ko plaća?
- Onaj ko gubi.
- Ko gubi?
- Zar je to važno?