Kula Dra

Na samom izlazu iz sela preko krošnji bagremova posađenih u čast živih i darovane upokojenima, uz blagu naglašenost i samo pojedincima vidljivu pretnju   izvirivao je vrh stare kapelice. Podignut je davno, u vreme nekih mirnijih vremena u čast besmrtnosti  i kao opomena živima.
Pažljivo i znatiželjno oko bi prvo ugledalo kamene vrhove kružnog oblika sličnih onima koji se mogu videti na transilvanijskim dvorcima. Razlika između njih je bila u veličini i očuvanosti.
 Radoznalnik se polako približavao strpljivo mereći korake u pažljivom hodu. Ničim se nije usuđivao da remeti tišinu i svetost mesta. Kada bi se potpuno približio ugledao bi samo tragove nekadašnje lepote. Oronuli zidovi dobro nagriženi vremenom i obrasli otrovnim bršljenom su tužno pokazivali ostatke svoje lepote, a drvena vrata su iskrenuto visila držeći se samo na zarđalim gvozdenim šarkama. Činilo se da će ih sledeći karpatski vetar odneti i da će se sadržaj unutrašnjosti prostorije iza njih prikazati već dobro uplašenom prolazniku.
Neki  su pomišljali da je to crkvica, neki molitvena sobica, neki su u svojim snovima tu zamišljali redove sveštenika na noćnim bdenjima, a neki su u tami njenih podruma zamišljali jeziva bića spremna da po noći osvetljenoj tankom mesečinom naude živima i da ih na providnim slepomiševskim krilima prenesu s druge strane u dubine tame.
 Ono što su  samo retki znali jeste da kapelica nije bila na osveštanom tlu i da su sve zamisli ostvarive na takvom mestu. Bez obzira na godišnje doba oko zgrade se osećala jeza, i niko se od čelnika vlasti nije usuđivao da poruši ili obnovi zdanje. Vremenom je zgrada dobila ima Kula Dra.
Pouzdano se znalo da je njeno mesto   na razmeđu grobalja nekoliko vera. Kao četiri strane sveta oko nje su se nalazila četiri groblja naizgled nepovezana, ali su ih   nevidljive sile osveštanog tla držale u čvrstoj vezi.
Na istoku pravoslavno, na zapadu katoličko, na jugu nazarensko, a na severu jevrejsko u odnosu na Kulu Dra. Krasili su ih spomenici različitih oblika sa mnogim ukrasima na njima, izdvajalo se nazarensko bez obeležja. Samo su potomci u tišini hodali duž nevidljivih staza i u tišini se obraćali svojim precima.
Duše počinulih su u svetlosti svojih vera pronalazile  mir.
Pričalo  se da je kapelica  pod svoje okrilje primala bezbožnike, nekrštene, one koji su u svojoj nemoći podizali ruku na sebe i tako okončavali svoj život  i otpadnike  svih vera. Tu su oni obitavali. Nisu imali noćnog mira , a spokoj dana im je bio oduziman retkim posetiocima.
Danju bi prolaznika darivali jezom, pa bi se ovaj što brže udaljio noseći svoj strah na prvo osveštano tlo.
 Noću je priča bila drugačija. Oni su ustajali, razgovarali, svađali se i pijančili do prvih ranoranilaca koji su pokretali svoje automobile ili traktore pre prvih petlova. Nisu bili pošteđeni ni bukom motora sa skinutim auspusima, koji su pravili nepodnošljivu buku kako bi oterali svoj strah. Neobično su voleli običaje živih da se na grobove milih ostavi kolač, jabuka ili flašica sa rakijom.To bi im bilo dovoljno da počnu noćno ludovanje.  Obično su ludovali  uz  škripu drvenih vrata i rezak zvuk vetra koji je zavirivao u pukotine zidova stvarajući jezovite tonove. Najbliže kuće bi zatvarale  prozore i navlačile tamne zavese, a srećnici roletne čim bi se prvi sumrak spustio. Oko ulaznih vrata bi postavili vence beloga luka upletene kao najgušće devojačke kose.
Desilo  se da se   mladi Dragutin Dragunović hvalio kao se ne plaši ničega i nikoga, da se sam može prošetati ničijom zemljom usred noći bez obzira da li je ona bez ili sa mesečevom svetlošću.
 Imao se kome hvaliti. Mnoštvo prijatelja koje je stekao prijateljstvom na društvenim mrežama , a koje nije poznavalo njegovo pravo ja , kao ni on njihovo, ga je podržavalo u toj nameri. Hrabrili su ga i davali podršku lajkujući njegove postavke i hvaljenja. Naročito je bio uspešan u kratkim opaskama koje je stavljao ispod fotografija dotične gule koja se uzdizala iznad prve jesenje izmaglice.
Sve je bilo savršeno, samo što ga je hrabrost izdavala kada bi se s večeri približio ničijoj zemlji.
Dogodilo se da se za Noć veštica najavio njegov drug iz detinjstva za posetu. Isti je dugo godina proveo u Americi gde se naročito obeležava taj praznik. Ta vest se krila od njega.
Pušten je da se sa kratkog lanca bori za svoje mesto u virtualnom svetu. 
Da bi ispitao staze kojima je najlakše i najbrže proći ničijom zemljom kretao se brzinom munje na svom motoru. Po danu je  proletao pored kuće staroga grobljara,  koji se odavno prestavio gospodu i koji nije počivao na ničijoj, već na osveštanoj zemlji. Kuća se malo po malo gubila, nestajala je u ruševini iz koje su štrčali polomljeni crepovi na trulim gredama , a čitava slika je delovala avetinjski, kao preslikana iz najstrašnijih horor filmova. Tek se toga sećao. Kada je kao dečak išao na matine u bioskop i kada se umesto dečjeg davao na gledanje horor s ustajućim mrtvacima u raspadnutim pokrovima i kad aje zbrisao iz bioskopa na blesak sunčeve svetlosti koja ga je zaslepila i osvetlila suze u očima...Čist strah koji je tada osetio nikada ne može zaboraviti!
No,  lako je po danu pronalazio put po ničijoj zemlji, označen samo lakim iskidanim travkama duša koje su noću šetale i svojim nemirom narušavale visoke vlati trave. Motorom je načinio jaču stazu kako bi što brže prošao.
Došla je i noć. Spremao  se da protutnji utabanom dnevnom stazom. Na kacigu je  lepljivom trakom zalepio mobilni telefon kako bi ceo slučaj bio snimljen.
Taktvi motora su odzvanjali u vedroj noći. Posle četiri fićoka popijene rakije je krenuo. Činilo mu se da će zadatak lako obaviti i da će posle toga čitav svet biti njegov. Krenuo s malo zebnje ukraj srca. Glatko ii brzo je prevalio nekoliko kilometara. U trenutku kada se našao blizu grobljareve kuće ispred očiju se zalelujala beličasta materija koja se kretala poput  zavesa na lakom noćnom povetarcu. Kako se približavao tvar je postajala belja da bi bljesnula u svojoj belini i oborila ga sa motora. Bio je nadomak ničije zemlje. Nazad nije mogao.  Čekala ga je belina s razvijenim talasima , morao je napred. Srce nije osećao. Činilo mu se da je otišlo negde ispred, da ga je napustilo i da ga mora stići pa kako bude. Poleteo je najbrže što je mgao. Duhovi Kule Dra su se uznemirili iako je gluvo doba bilo daleko. Za svoj prolazak je izabrao vreme prvog sivkastog mraka
. Vrata na kuli su se odvalila , a truli kovčezi iz podruma se pootvarali. Pohrlile su  utvare sa svih strana. Dugi prsti s izraženim koščatim izraslinama pokriveni tankim slojem sasušene kože su ga dodirivali. Otimao se. Cilj mu je bio da dostigne svoje otkinuto srce i da ga vrati na mesto.  Jurio je preko ničije zemlje sapličući se , padajući i opet se podižući. Izgubio je  kacigu i kožne rukavice. Jedva se živ dokopao prvih osvetljenih kuća.  Nije smeo da se okrene. Nije čuo ni smeh ni brujanje motora koji je podignutih točkova radio u mestu. Što je najgore izgubio je dokaz da je bio  gde niko nije smeo.
Društvene mreže je preplavio snimak pridošlice iz daleka.